Др Александар Мисојчић: Не треба кварити туђу срећу
Гост новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ је др Александар Мисојчић, психијатар и системски породични терапеут са европским сертификатом за рад на територији Европске уније. Објавио је две психобиографије, цара Душана и Живојина Мишића, а на његова предавања увек се тражи „место више“. У подкасту говори о животним променама, погрешним ставовима који се провлаче кроз више генерација, отуђености и усамљености, љубавним односима, гајењу илузије о савршеној породици…
– Људи су некад свесни, а некад и нису свесни да се заправо изузетно плаше промене. Човек се често упоређује са собом из неког претходног времена и са другима и то углавном није добро. Постоје неки периоди из живота које изузетно волимо, где су изазови са којима смо се сусретали били у складу са нашим снагама и потенцијалима и капацитетима и тада смо били у некој врсти баланса. Зато волимо себе из тог момента живота. Али тај момент складне среће или баланса не сме да буде сутра оптерећење и да заправо све оно што је искорак из тога буде неко ружно ја које не желим и које упорно негирам или му се опирем. Може да се деси и да неки период живота остави велику трауму, неке нераскидиве страхове које не знамо да пустимо и некаква уверења или предрасуде које смо уткали у наш наратив. Актуелни моменат живота заиста би тражио неку врсту промене, али ми не знамо то да пустимо због неког лошег претходног искуства. То је момент кад се поредимо са собом Било да се поредимо са лепим или ружним моментом, то свакако може бити кочница некој врсти промене. Веома је важно да не будемо противници туђих привилегија, да не будемо они људи који лако кваре туђу срећу. Једна од најчешћих кочница у животу човека је страх од промене и заиста је широк дијапазон разлога који могу да доведу човека до те врсте инхибиције – истакао је др Мисојчић.
Он је нагласио да сув рацио, без емоција увек води ка отуђености. Зато морамо да комуницирамо препознавањем, поштовањем и уважавањем емоција.
– Скоро сам негде чуо да су раније морнари за стене које се налазе на сред мора где се случајно не долази и где само бродоловници залутају заправо називали осаме Да ли постајемо све чешће осаме, где само случајни бродоловници залутају? Могуће је да је 21. век - век отуђености. Ја заиста у то верујем. Знамо да је19. век био век неурозе, а 20. век депресије. Искрено верујем да је ово век усамљености. Причам о томе са људима сваки дан. Све су сиромашнији, све су плитки односи, све мање има емоционалне размене и стално је присутан један грч, хронични, кумулативни грч који је проблем савременог човека. Неке озбиљне студије показују да је један разорни стрес, велика поплава, отказ, развод, мање штетан од једног хронично-кумулативног свакодневног стреса који носимо на себи и у себи, а да тога заправо нисмо ни свесни. И тај грч јесте проблем и то јесте разлог што можда више него икад има и болести зависности…И јесте разлог што имамо више развода него икад и зато што све велике кризе и у друштвеном смислу прате тај један грч који из дана у дан носимо, а да можда нисмо тога ни свесни – наводи др Мисојчић.
У подкасту је објаснио и да су неки сјајни људи – усамљени, да немају начин да упознају партнере.
– Улазе у неке године вођени пословном улогом, великим амбицијама, усавршавањем, кредитима. Улазе у године када се не шири број људи. Посебно не слободних људи. А онда се јавља некаква неизговорена стигма на њима: да су неуспешни, шта у животу урадили јер су сами, јер породично нису остварени. Синдром пешчаног сата мучи савремену жену посебно. И заправо онда она која је типична представница времена у којем живи испаде да је некаква жена која није адекватна. А управо је обрнуто, она је типичан представник времена у којем живи, а то што је њен проблем није само њен, него је проблем свих нас. И то је нешто о чему треба мислити и треба стигме разбијати. Ми често и маштамо о идеалној љубави, о некој особи која ће бити за нас и где ћемо ми само бити као у бајци. А колико је узимање из љубави старо? Око 150 година, од средине 19. века. Ту крећу те романтичне љубави. Шта је било пре тога? Уговорени бракови. Проводаџије. То је Стеван Сремац лепо описао. Важно је да се савремени људи не осете одбаченим и неуспешним него да буду управо људи који типично носе крст данашњицом. И добро је да нико од нас додатно не оптерећује оне који су усамљени и који можда нису остварени у емотивном или родитељском смислу – закључио је др Мисојчић.
Његов став је да не треба да јуримо срећан живот. Јер, све што јуримо - често не стигнемо, а можда и не треба да га стигнемо…
