Срби, мајстори за олдтајмере

Горан Срнић из Мрчајеваца већ годинама се бави репарацијом старих аутомобила, а кроз његову радионицу прошли су многи примерци који вреде читаво мало богатство. Горанове и муштерије осталих колега ауто-механичара обично су странци, који у Србију на репарацију своје четвороточкаше довозе из два разлога. Најпре због тога што су за њихов стандард јефтине услуге репарације, а потом и због мајстора, ауто-механичара чије вештине превазилазе данашње савремене технологије.

– У Србији, али и на читавом Балкану, још имамо мајсторе који с две торбе донетог алата могу да ураде „генералну” где год да се затекну. Таквих је мајстора мало с обзиром на то да се данашња ауто-индустрија базира на електроници. Нашем ауто-механичару не треба компјутер за дијагностику, већ по звуку мотора зна шта му фали. То је разлог што српски мајстори имају све више посла у овој грани ауто-индустрије, занат су испекли на аутомобилима који су давно отишли у историју, а њихово је знање опет на цени – прича Мрчајевчанин коме рестаурација није основно занимање. Ауто-лакирер по занимању вели да се за олдтајмере заинтересовао пре више година, када је расклапајући поједине старе моделе аутомобила ради фарбања увидео да све оно што је направљено у прошлом веку, по квалитету и издржљивости, превазилази данашње трендове.

– Довољно је рећи да аутомобил произведен пре 70 или 80 година, ако се репарира оригиналним деловима, данас без икаквих проблема може да се вози. Међутим, управо су ти делови највећи проблем, па их често преко интернета допремамо из Аустралије, Америке, Африке, ма одакле год, само да га набавимо. Власници олдтајмера не питају за цену – истиче Горан.

Он је тек члан екипе која се у чачанском крају бави овим послом. Механичарима, тапетарима, лимарима, лакирерима, електричарима и осталим мајсторима за аутомобиле репарација олдтајмера је додатни посао. Горан каже да сви они радо прихватају ангажман јер су и сами колекционари и заљубљеници у ову грану ауто-индустрије. Будући да су читав живот с аутомобилима, чачански мајстори знају све марке и моделе произведене у малим серијама, управо оно што данас има посебну вредност.

– Половњаци стари 60 и више година, када прођу наш третман, на тржишту досежу аукцијске вредности. Рецимо сада је тренд да „фића контраш” (с окренутим вратима), ако је перфектно репариран, вреди више од мерцедеса из тог периода, а креће се од 17.000 евра па навише. Раде се и „фолцике”, такозване „бубе”, а репарирају се и „мини-мориси”, „фордови”, „поршеи”... Ови аутомобили на тржишту досежу цену и по неколико десетина хиљада евра. Међутим, да би та возила засијала у пуном сјају, некада је потребно уложити и по више десетина хиљада евра, нарочито када је реч о иностраном маркама. Оригинални делови су ретки и скупи – каже Горан.

Препричава и породичну анегдоту. Наиме, његова супруга има свој аутомобил, релативно новије генерације. Међутим, оригинални део који је брзом поштом из Канаде стигао за његовог олдтајмера кога је тада склапао, коштао је готово као и њен ауто. Цену, каже, ни данас не сме да обелодани.

– Поступак је дуготрајан и за наше услове невероватно скуп, јер се до оригиналних делова тешко долази и све их је мање, зато им је цена висока. Рецимо, за репарацију свог „форд таунуса” из 1968. браник и неколико ситница у Канади платио сам толико да сам за те паре овде могао да купим пристојан полован аутомобил новијег датума. Канађанин је тада сличног „форда”, само старијег, продавао за невероватних 700.000 долара. Разлог за то је што на шасији стоји серијски број 00001, што говори да је први сишао с траке. Заљубљеници у олдтајмере не питају за цену и обично се одлучују за комплетну репарацију која уме да траје месецима – прича Горан.

Из Мрчајеваца је пут Русије недавно отишао „форд карера” из 1977. године, који су српски мајстори комплетно репарирали. Саговорник процењује да власник за њега на тржишту може да добије много више него што је уложио.

– Такви примерци обично се не налазе на огласима и нису доступни широј јавности. Продају се на затвореним аукцијама и овај који смо ми радили може да достигне цену од 300.000 евра, наравно у иностранству – каже Горан.

Споредни посао

Он открива и да, иако у процесу рестаурације учествује много људи, њихова појединачна зарада је мала спрам сатнице њихових колега у Европи. Зато је свима ово споредни посао.

– Љубав према олдтајмерима нема цену, она нас је окупила и зарада нам није пресудна. Овим послом данас се баве искључиво заљубљеници, а најчешће муштерије су нам колеге, људи из струке и ауто-индустрије. Странцима смо занимљиви јер се по нашим гаражама и шупама још увек крију непроцењиви примерци за којима колекционари у свету трагају. Ценим да ће Србија још дуго бити центар репарације, јер су наши мајстори ту неприкосновени. Воле свој посао, а аутомобиле без електронике познају „у душу” – закључује саговорник који с поносом истиче да је власник „фолксваген купеа” из 1970. године, 1.600 ТЛ, с два карбуратора што га чини посебним. Покреће га боксер мотор, погон је на задњим точковима, а мењач је са четири степена преноса.

Најскупљи нису на продају

Срнић каже да је цена олдтајмера на тржишту релативна ствар. Прави заљубљеници годинама улажу и раде на томе да половњаку удахну нови живот и сјај, водећи рачуна да све изгледа као да је аутомобил сада сишао с производне траке.

– Пасионирани заљубљеници олдтајмере не продају, већ имају једну марку или аутомобил у који улажу читав живот. Некима служи да одвезу синове и кћери на венчање или унуке на матуру, потом их враћају у гаражу до следеће свечане прилике. Иако утегнути олдтајмери нарочито на светском тржишту достижу астрономске цифре, сви знамо да је најскупљи онај који власник неће да прода – каже саговорник.

Кокошињац у половњаку

Наш саговорник каже да се олдтајмери или њихови остаци у Србији и данас налазе по запуштеним воћњацима, а да наследници тих имања и не знају какву драгоценост поседују. Често олупани половњак, који служи уместо кокошињца, вреди више него читаво сеоско имање.