Srbi, majstori za oldtajmere

Goran Srnić iz Mrčajevaca već godinama se bavi reparacijom starih automobila, a kroz njegovu radionicu prošli su mnogi primerci koji vrede čitavo malo bogatstvo. Goranove i mušterije ostalih kolega auto-mehaničara obično su stranci, koji u Srbiju na reparaciju svoje četvorotočkaše dovoze iz dva razloga. Najpre zbog toga što su za njihov standard jeftine usluge reparacije, a potom i zbog majstora, auto-mehaničara čije veštine prevazilaze današnje savremene tehnologije.

– U Srbiji, ali i na čitavom Balkanu, još imamo majstore koji s dve torbe donetog alata mogu da urade „generalnu” gde god da se zateknu. Takvih je majstora malo s obzirom na to da se današnja auto-industrija bazira na elektronici. Našem auto-mehaničaru ne treba kompjuter za dijagnostiku, već po zvuku motora zna šta mu fali. To je razlog što srpski majstori imaju sve više posla u ovoj grani auto-industrije, zanat su ispekli na automobilima koji su davno otišli u istoriju, a njihovo je znanje opet na ceni – priča Mrčajevčanin kome restauracija nije osnovno zanimanje. Auto-lakirer po zanimanju veli da se za oldtajmere zainteresovao pre više godina, kada je rasklapajući pojedine stare modele automobila radi farbanja uvideo da sve ono što je napravljeno u prošlom veku, po kvalitetu i izdržljivosti, prevazilazi današnje trendove.

– Dovoljno je reći da automobil proizveden pre 70 ili 80 godina, ako se reparira originalnim delovima, danas bez ikakvih problema može da se vozi. Međutim, upravo su ti delovi najveći problem, pa ih često preko interneta dopremamo iz Australije, Amerike, Afrike, ma odakle god, samo da ga nabavimo. Vlasnici oldtajmera ne pitaju za cenu – ističe Goran.

On je tek član ekipe koja se u čačanskom kraju bavi ovim poslom. Mehaničarima, tapetarima, limarima, lakirerima, električarima i ostalim majstorima za automobile reparacija oldtajmera je dodatni posao. Goran kaže da svi oni rado prihvataju angažman jer su i sami kolekcionari i zaljubljenici u ovu granu auto-industrije. Budući da su čitav život s automobilima, čačanski majstori znaju sve marke i modele proizvedene u malim serijama, upravo ono što danas ima posebnu vrednost.

– Polovnjaci stari 60 i više godina, kada prođu naš tretman, na tržištu dosežu aukcijske vrednosti. Recimo sada je trend da „fića kontraš” (s okrenutim vratima), ako je perfektno repariran, vredi više od mercedesa iz tog perioda, a kreće se od 17.000 evra pa naviše. Rade se i „folcike”, takozvane „bube”, a repariraju se i „mini-morisi”, „fordovi”, „poršei”... Ovi automobili na tržištu dosežu cenu i po nekoliko desetina hiljada evra. Međutim, da bi ta vozila zasijala u punom sjaju, nekada je potrebno uložiti i po više desetina hiljada evra, naročito kada je reč o inostranom markama. Originalni delovi su retki i skupi – kaže Goran.

Prepričava i porodičnu anegdotu. Naime, njegova supruga ima svoj automobil, relativno novije generacije. Međutim, originalni deo koji je brzom poštom iz Kanade stigao za njegovog oldtajmera koga je tada sklapao, koštao je gotovo kao i njen auto. Cenu, kaže, ni danas ne sme da obelodani.

– Postupak je dugotrajan i za naše uslove neverovatno skup, jer se do originalnih delova teško dolazi i sve ih je manje, zato im je cena visoka. Recimo, za reparaciju svog „ford taunusa” iz 1968. branik i nekoliko sitnica u Kanadi platio sam toliko da sam za te pare ovde mogao da kupim pristojan polovan automobil novijeg datuma. Kanađanin je tada sličnog „forda”, samo starijeg, prodavao za neverovatnih 700.000 dolara. Razlog za to je što na šasiji stoji serijski broj 00001, što govori da je prvi sišao s trake. Zaljubljenici u oldtajmere ne pitaju za cenu i obično se odlučuju za kompletnu reparaciju koja ume da traje mesecima – priča Goran.

Iz Mrčajevaca je put Rusije nedavno otišao „ford karera” iz 1977. godine, koji su srpski majstori kompletno reparirali. Sagovornik procenjuje da vlasnik za njega na tržištu može da dobije mnogo više nego što je uložio.

– Takvi primerci obično se ne nalaze na oglasima i nisu dostupni široj javnosti. Prodaju se na zatvorenim aukcijama i ovaj koji smo mi radili može da dostigne cenu od 300.000 evra, naravno u inostranstvu – kaže Goran.

Sporedni posao

On otkriva i da, iako u procesu restauracije učestvuje mnogo ljudi, njihova pojedinačna zarada je mala spram satnice njihovih kolega u Evropi. Zato je svima ovo sporedni posao.

– Ljubav prema oldtajmerima nema cenu, ona nas je okupila i zarada nam nije presudna. Ovim poslom danas se bave isključivo zaljubljenici, a najčešće mušterije su nam kolege, ljudi iz struke i auto-industrije. Strancima smo zanimljivi jer se po našim garažama i šupama još uvek kriju neprocenjivi primerci za kojima kolekcionari u svetu tragaju. Cenim da će Srbija još dugo biti centar reparacije, jer su naši majstori tu neprikosnoveni. Vole svoj posao, a automobile bez elektronike poznaju „u dušu” – zaključuje sagovornik koji s ponosom ističe da je vlasnik „folksvagen kupea” iz 1970. godine, 1.600 TL, s dva karburatora što ga čini posebnim. Pokreće ga bokser motor, pogon je na zadnjim točkovima, a menjač je sa četiri stepena prenosa.

Najskuplji nisu na prodaju

Srnić kaže da je cena oldtajmera na tržištu relativna stvar. Pravi zaljubljenici godinama ulažu i rade na tome da polovnjaku udahnu novi život i sjaj, vodeći računa da sve izgleda kao da je automobil sada sišao s proizvodne trake.

– Pasionirani zaljubljenici oldtajmere ne prodaju, već imaju jednu marku ili automobil u koji ulažu čitav život. Nekima služi da odvezu sinove i kćeri na venčanje ili unuke na maturu, potom ih vraćaju u garažu do sledeće svečane prilike. Iako utegnuti oldtajmeri naročito na svetskom tržištu dostižu astronomske cifre, svi znamo da je najskuplji onaj koji vlasnik neće da proda – kaže sagovornik.

Kokošinjac u polovnjaku

Naš sagovornik kaže da se oldtajmeri ili njihovi ostaci u Srbiji i danas nalaze po zapuštenim voćnjacima, a da naslednici tih imanja i ne znaju kakvu dragocenost poseduju. Često olupani polovnjak, koji služi umesto kokošinjca, vredi više nego čitavo seosko imanje.