То је живот…
После осамнаест година рада на телевизији, Јасна Ђуровић је прошле године постала ТВ аутор и верује да ће то тек донети добре резултате. Њена прва ауторска емисија емитује се недељом, на ТВ Уна, у 18.30
Рођена је у Петровцу на Млави. Рано је научила једну од најважнијих лекција у животу – да цени динар. У великом Београду изборила се сама за своје место под сунцем. Дипломирала је на Факултету политичких наука. Као апсолвент добила је прву понуду за посао на ТВ Кошава и од тада све креће узлазном линијом. Завршила је и основне и мастер студије и још није стекла звање доктора, али како каже можда то буде њен следећи корак па да од медицине, коју је најпре желела да студира, уз њено име стоји бар „др”.
Јасна Ђуровић је снимила више репортаже за емисију „Експлозив” ТВ Прва, које су јој донеле многа признања. Са ТВ Прва је отишла 2022, после дванаесет година рада, на Уна ТВ, где је била прво презентерка централне информативне емисије. Потом уредник „Градских прича”, а, ево, сада има ауторску емисију – „То је живот”. После осамнаест година рада на телевизији, постала је ТВ аутор и верује да ће то тек донети добре резултате.
– У животу је за све потребно време! – каже наша саговорница. – Пре годину дана, када сам добила емисију деловало је као случајно. Онда сам схватила да реченица коју људи често изговарају а у директној је вези са називом моје емисије води до онога што не можете баш увек речима да објасните, а то је како је могуће, како то неко живи, како то неко побеђује... Заправо, то је живот! То је и оно што мене инспирише, невероватне животне приче су свуда око нас, а те у којима човек побеђује и кад губи не само да ме подстичу већ сам убеђена да мењају друштво и имају позитиван утицај.
Прича нам, ако се узму у обзир сви коментари на друштвеним мрежама на рачун емисије, могла би да каже да се о ономе што ради – далеко чуло.
Њена емисија „То је живот” од 18. маја мења термин и емитоваће се сваке недеље, у 18.30, на ТВ Уна. А у наставку треће сезоне емисије, како наглашава Јасна Ђуровић, гледаоце могу да виде „записе који подсећају да у животу, ма колико био тежак, увек има наде, љубави и помирења”.
– Нема сличних прича, свака је аутентична и непоновљива обојена невероватном људском снагом. Ако узмемо у обзир да човек ког видите наспрам себе има очигледне и озбиљне физичке недостатке јер му је то доделио живот, а може оно што је незамисливо и за оног за кога бисмо рекли да нема ниједну препреку – то вас разоружава. Стварно, не знате шта да кажете. Таква прича о помирењу, искреном и великом чека гледаоце у једној од наредних емисија. Снимљена је међу људима које је поделио рат на две обалу, али су изградили мост на сувом, јер су то желели. Иначе, ове недеље, у емисији биће речи о једној породици из Трстеника. Иако су планирали само једно дете, Ивана и Драган добили су још једанаесторо деце. Овај брачни пар живи у планинском селу Стублица у општини Трстеник и апсолутни су рекордери по питању бројчаности породице.
На новом циклусу се још увек ради, чујемо, снимаће га до краја сезоне…
– Оно што мала, али одабрана екипа емисије „То је живот” ради у другим медијимима не би могло да функционише без десет чланова. Уз мене као новинара, сниматељ је Дејан Синђелић а монтажер Сања Перишић Боскета. Имали смо малу паузу у емитовању која је помогла да се сниме нове приче, али до лета нема стајања.
Одакле црпи надахнуће?
– Ја сам од оних особа које често иду преко граница својих могућности. Ако вам кажем да сам три дана у монтажи и да упоредно заказујем следеће снимање, да идем на терен и викендом преслушавам и пишем оно што је већ снимљено – мало ко би на то пристао и мало ко би то могао да издржи. Бити седам дана непрестано у „погону” јесте тешко, али ме држе ти невероватни људи које срећем и њихове судбине. Кад погледам крајњи производ могу себи да кажем – вредело је.
Поносна је на приче о Сташи Србуловић, глувонемој тенисерки која је на путу да досегне висине и постане број један у свету, попут Новака Ђоковића. Затим о мајци храброст Силвани Веселиновић, Пеђи и његовој баби Марици, српском супермену Миловану Милутиновићу, Омеру који се спасио крвне освете, браћи Павловић, првим тројкама рођеним у Врању. Представила је и једног оца који је шест пута пешачио од Крагујевца до Београда да би остварио право да буде отац своје деце.
Лично, шта јој значи емисија „То је живот”?
– Верујем у новинарство у служби друштва и човека. Никада не носим списак питања када идем на интервју. Слушам своје саговорнике, разговарам с њима. Ове приче су заправо оно због чега сам одлучила да се бавим новинарством и знам да ће остати и после мене. Мене неће ни знати, мене се нико неће сећати, ја нећу бити ни вест, али ћу живети кроз све те приче у то сам апсолутно сигурна.
Од шеснаест признања колико је добила до сада, које јој је најмилије? Награде дођу и прођу, вели. Неке јесу битне, драго јој је што их је стекла, зна да су биле заслужене.
– Најпоноснија сам на четири – једна је заиста новинарска „Ђоко Вјештица” за новинарску хуманост, друга је предавање које сам 2019. држала на Факултету политичких наука студентима новинарства, трећу и четврту дали су ми моји саговорници Лазар Рисар и Јован Митровић. Лазар је младић из Сомбора, који је истрчао полумаратон у старим ципелама, без дана припреме и без капи воде. У годинама које су уследиле сви су га злоупотребили јер Лазар, нажалост, није довољно ментално развијен. Тиме су му стопирали и будућност, да би онда на правди Бога невин завршио у затвору. Ја сам га емисијом „То је живот” вратила у живот, а он ми се захвалио дивном плакетом на којој пише да сам херој човечности. Јован Митровић је домар основне школе „Радоје Домановић”, који пола века радио па отишао у пензију, а онда се опет вратио у школу јер нити она може без њега нити он без ње. Од њега и школе „Радоје Домановић” добила сам захвалницу за љубав, пажњу и међусобно поштовање. То је живот, зар не!
