Архангели у Африци

Да ослика Цркву Светог Саве у Боцвани, ликовни уметник и иконописац Владимир Скерлић, признаје, прихватио је и не знајући где се та земља у Африци налази. Сада, када је тај посао завршио, признаје да га је рад тамо веома променио и да је то било невероватно искуство, круна његовог живописања.

– У Боцвану да сликам цркву позвао ме је мој свештеник и пријатељ, отац Ненад Величковић, парох треће парохије на Карабурми коме је обавезу да црква буде завршена поверио Његова светост патријарх Иринеј. Како је рад мене мењао, такође је мењао околину и људе који долазе у тај храм и то је једна невероватна интеракција. То искуство човек не може да доживи два пута. Грци Руси, Срби, Бугари и сви православци који тамо живе долазе у нашу цркву која је заправо једини православни храм у том делу Африке. Поред Цркве Светог Саве у Боцвани, постоји још и храм Светог апостола Томе у Јоханесбургу, 500 километара одатле. Светиња у којој сам радио једини је православни храм на тлу Африке који је комплетно осликан, тако да је долазак већег броја Срба деведесетих година прошлог века и почетком 21. века донео једну нову вредност и снагу за васељанско православље које се у Африци као и у другим деловима света јако шири – каже Скерлић.

Наш саговорник већ две деценије се бави осликавањем православних храмова у Србији, али и ван граница наше земље. Овај рођени Аранђеловчанин на Академији Српске православне цркве за уметност и конзервацију дипломирао је 2007. на одсеку за зидно сликарство. Учествовао је на многим ликовним колонијама, а пут га је тако одвео и у далеку Африку. Иконописац не крије да је изазова било много.

– Најтежа ми је била одвојеност од куће и породице, али било је физички тешко завршити посао на скели, а задржати квалитет, снагу и креативност. Такође, све време мора да се мисли и о томе да посматрач који ће с пода цркве гледати сцене, неће их видети из угла из којег их ја видим док радим на скели. Тако морају да се предвиде одређена скраћења и закривљења форме. Предвиђање онога што ће посматрач видети из потпуног другог угла је заиста захтевна ствар – открива Владимир неке од тајни иконописачког заната.

Он се сећа и својих уметничких почетака и открива шта га је привукло осликавању православних храмова.

– Још као дете хтео сам да сликам монументалне историјске фигуре. Упоредо с тим упознао сам иконопис и старе мајсторе који су се тиме бавили кроз фреске наших манастира и иконе које сам налазио у храмовима. Тако сам кренуо да сликам иконе и истражујем историјско наслеђе. Тежио сам да се изразим и на један историјски и на савремен начин, будући да је икона увек свевремена, а не нека историјска слика с којом се ми данас срећемо само у музејима – каже Владимир.

У техничком смислу икона захтева изузетно познавање пропорција, цртање, технологију материјала, али како истиче наш саговорник, стварање икона прилика је и за спознају себе самога:

– Иконопис је за мене и потреба и сусретање са самим собом, као и молитва која је присутна током рада. Духовност је темељ без кога нема никаквог стварања и никакве креативности.

До сада он је живописао и осликао више светиња: Цркву Светог цара Константина и царице Јелене у манастиру Плужац код Осечине, цркву у Варварину, Цркву Светог Саве у Габорону, храм у Брусу који управо завршава. У току су радови и у Цркви Светог Георгија у Поповићу, као и капела Светог Јоаникија у манастиру на Венчацу.

– У мом опусу мозаик је више присутан. Урадио сам преко 300 самосталних мозаичких целина у много храмова широм Србије и света – каже Владимир, кога чека још много пројеката.