Кћери лозе Немањића

Ко су биле кћери лозе Немањића из владарске куће која је више од два столећа била на челу средњовековне Србије, каква је била њихова улога, како су изгледале, сазнали смо из студије Милице Ајдуковић која је за монографију „Светородна лоза Немањића” добила награду „Винчанско писмо”.

Милица је десет година посвећено трагала за мање познатим подацима о династији Немањића.

„Први пут на једном месту имамо детаљан хронолошки преглед жена из владарске куће. У нашој досадашњој историјској науци посвећеној средњем веку нисмо имали студију коју прате детаљне родословне таблице, склопљени бракови, појединачни доприноси појединих жена-владарки које су биле и на челу државе. Ауторка своје излагање темељи на референтној стручној литератури, сагледава не само с историјског аспекта, већ и с аспекта историје уметности – фреске и иконе наших средњовековних манастира, затим консултује најважније писане изворе нашег средњег века, у првом реду Житија светих и њихове службе. Има у виду и историјски контекст постојања српске државе – прилике у време турских освајања српских земаља, односе са суседном Угарском, Дубровачком републиком, Бугарском, Византијом, Млетачком републиком”, написао је у рецензији протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић.

Ана родоначелница

Књигу је издала Издавачка фондација СПЦ Архиепископије београдско-карловачке. У њој су портрети и биографије свих кћери владара ове династије, као и Ане, супруге великог жупана Стефана Немање, чије је монашко име Анастасија, родоначелнице свих ових кћери.

– Најпре сам морала да прикупим податке за њихове биографије што је захтевало веома обимну и тешко доступну литературу и дугогодишње истраживање. Ретки су ликови жена забележени на фрескама или неким повељама. Остале ликове стварала сам према писаним историјским изворима – каже ауторка по професији информатичар.

Првој љубави – сликању посветила се тек када је отишла у пензију.

– У нашој замршеној и недовољно истраженој историји велики проблем представља одабир података. У томе су ми саветима помогли: проф. др Момчило Спремић, историчар, академик САНУ, и др Марија Јандроковић, професор на Вишој педагошкој школи и Теолошком факултету Универзитета у Бечу. Подршку и помоћ имала сам од супруга Михаила и зато је ова књига њему посвећена – каже наша саговорница.

Податке је прикупљала и пратећи предавања и трибине наших историчара.

На девет уља на платну представљени су ликови кћери свих владара династије Немањића.

– Портрети су „наоружани” препознатљивим инсигнијама и окружењем. Мало је познато да су ове племкиње, припремане за династичке бракове, добијале високо образовање које је приличило оном добу. Удаване су на суседне владарске дворове и допринеле су успостављању трајних веза с европским дворовима и династијама на пољу дипломатије, културе, уметности, градитељства... Неке од њих одиграле су важну улогу у пресудним тренуцима српске историје и својим политичким ангажовањем доказале су да су биле на нивоу државника – каже наша саговорница.

Њена трилогија „Крила лозе Немањића” садржи биографије 55 кћери и жена ове светородне лозе и њених изданака, од којих су се њих 20 замонашиле, а седам постале светитељке.

Једина Српкиња на византијском престолу

Милица признаје да јој је тешко да издвоји оне које су дале највећи допринос, јер је то учинила свака на свој начин:

– Ако већ морам да издвојим, мени је можда најјачи лик Ане Немањић, мајке Светог Саве. Најмоћнија кћи лозе Немањића могла би бити Јелена Дејановић Палеолог, унука Теодоре Дејановић, праунука краља Стефана Дечанског, супруга византијског цара Манојла II Палеолога, мајка последњег византијског цара Константина Драгаша који је погинуо у одбрани Цариграда 1453. године. Она је била једина Српкиња на византијском престолу где је провела око 60 година.

Милица сматра и да је најмоћнија жена која је за живота свога мужа учествовала у власти била царица Јелена, жена цара Душана Силног.

По образованости и дипломатској способности издвајају се кнегиња Милица (жена кнеза Лазара), Јелена Мрњавчевић (песникиња Јефимија) и Јелена Балшић (кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице).

Издвојила је наша саговорница и најстрадалније кћери које су прихватањем свесне жртве допринеле очувању рода и отаџбине.

То су Оливера Лазаревић, кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, удата за султана Бајазита, и Мара Бранковић, кћи деспота Ђурђа Бранковића, удата за султана Мурата.

Ајдуковићева је у књизи додала и пет својих песама.

Наш и Иван Грозни

– Недовољно се зна да су изузетне жене средњег века припадале и витешким редовима. После смрти мужа витеза, жена је наслеђивала његову витешку опрему и титулу, што стоји и у Законику цара Душана. Не пише се ни да је руски цар Иван IV Грозни био пореклом од лозе Немањића с једне стране, а с друге – од српске породице Јакшић; да је царица Јелена Палеолог у Грчкој проглашена за светитељку и мошти јој почивају у манастиру Светог Патапија у месту Лутраки, да је савремени турски композитор Џан Атила написао 2005. године композицију „Мара Деспина” посвећену Мари Бранковић, кћери деспота Ђурђа, жени султана Мурата; да српска династија Карађорђевић води порекло од Стефана Немање – наводи ауторка књиге.

Нису мењале веру

– Немањићи, као и њихови наследници Лазаревићи и Бранковићи, приликом склапања брачних уговора за своје кћери, водили су рачуна да уговором прецизирају да оне остају у православној вери и да имају своје духовнике. Неки од тих уговора су до данас сачувани – каже Милица.

Оливера Лазаревић, супруга султана Бајазита, била је једина султанија која је имала велики утицај на султана, а која није прешла у ислам.

Исто тако је Мара Бранковић, као удовица султана Мурата II, уживала велико поштовање и имала утицај на свог пасторка, султана Мехмеда II, који ју је звао својом мајком, она се ставила у заштиту светогорских манастира, а имала је и свој двор у Јежеву.

Катарина Кантакузина Бранковић, кћи деспота Ђурђа, грофица Цељска, остала је у православној вери и после смрти мужа Улиха Цељског, управљала поседима и градовима грофова цељских. Није познато да је неко од чланова породице Бранковић примио ислам.