Васкрс окупља породицу

Васкршње празновање и надаље поштује вишевековну традицију и пре свега је повод за породично окупљање, али су видне и неке промене, каже др Весна Марјановић, етнограф-антрополог из Београда.

Модерна времена мењају и чврсто укорењене обичаје, па има новина и у празновању Васкрса.

– Уочено је да овај празник не садржи много елемената народне обредне праксе. Претпоставља се да је то због покретљивости његовог обележавања, пошто Ускрс, за разлику од Божића, нема тачан датум празновања. Тако се догађа да благдан падне у исто време код православних и католичких верника, као што је то случај овог пролећа. Обичаји који се практикују у тесној су вези с хришћанским учењем и црквеном праксом. Промене су уочљиве подједнако у свим срединама. Однос према одређеној обредној пракси и значењу је измењен – каже етнографкиња. Тако наводи да се велики часни пост у многим срединама свео на Велики петак и Велику суботу. Чак се на Велики петак купује и припрема риба што заправо, како каже, није пожељно према хришћанском учењу.

Многи су, очито је, Велики петак идентификовали с Бадњим даном.

Размена љубави и топлине

Наша саговорница присећа се да су јој током истраживања традиционалних обичаја старе жене на терену говориле како на Велики петак „не ваља руке окрвавити јер је тада Исус Христос разапет”. У прошлости су на Велики петак жене облачиле црнину и одлазиле у цркву. Данас се то не виђа ни по селима.

– Ускрс је хришћански покретни празник посвећен ускрснућу Исуса Христа. У хришћанству се празнује од 2. века. Увек пада у прву недељу после пуног месеца након пролећне равнодневнице. Најраније може бити 22. марта по старом, јулијанском, а 4. априла по новом, грегоријанском календару. Најкасније је 25. априла по старом, односно 8. маја по новом календару. То значи да се Ускрс може светковати пре Благовести, али и после Ђурђевдана. Поред назива Ускрс, у Србији се празник означава и називима Васкрс, Вазам, Великдан.

Темељ празновања Васкрса, окупљање породице, одржао се до данас. То и јесте најзначајнији обичај током великих православних празника.

– Поред хришћанске догме која поткрепљује веру да апсолутне смрти нема те да и обични људи могу да се надају „животу на другом, небеском свету”, сигурно да је неизоставно окупљање фамилије, док је припремљена храна само део комуникације између окупљених. Размена топлине и љубави у тим тренуцима веома је важна јер подстиче узајамно поштовање – наглашава Весна Марјановић.

Она подсећа да се управо током празновања исказује и поштовање сународника, а у неким срединама у Србији нарочито се негује институција кумства.

Извесне промене уочене су и у симболици Васкрса која се све више комерцијализује што је видљиво данима уочи благдана. Нема продавнице ни трговачког ланца, па ни уличне тезге без чоколадних јаја, чоколадираних зечева, фарбе за јаја, венчића, гнезда, пилића и кокоши, посебних посуда за офарбана јаја и слично. На пијацама по градовима продају се уочи Ускрса већ обојена јаја разним техникама, уз зелене венчиће начињене од тек изникле траве.

– Симболика тих предмета давно је изгубила смисао, али се она све више практикује кроз тржишне понуде – истиче Весна Марјановић.

Ипак, како она истиче, деца су увек била, и остала, у центру свих већих празника па и Васкрса. У прошлости су најмлађима обнављали гардеробу два пута годишње, пред Божић и уочи Васкрса. Даривање деце и данас веома је уочљиво. Некада су поклони били скромнији јер неке породице нису могле да купују деци дарове. Данас је даривање доступније па се поклањају разни симболи Васкрса – плишане зеке, коке и пилићи, корпице пуне слаткиша.

У пределима северно од Саве и Дунава деци су поклони остављани у двориштима и баштама тако што су се правила мала гнезда са зецом и слаткишима.

– Сећам се да смо као деца трчали ујутро на Васкрс у двориште да видимо „шта нам је зека донео” – прича Весна Марјановић, одрасла у Земуну.

Примећује да је бар на овим просторима, северно од Саве и Дунава, новина последњих двадесетак година да свештеници свете воду за припрему ускршњег колача, обилазе домаћинства, благосиљају породицу и дом, пред велики хришћански празник, а тога, каже, није било све до краја 20. столећа.

Иначе, посматрајући музејске колекције култних хлебова, др Марјановић је дошла до сазнања да је ускршњи колач припреман у неким срединама Србије, али не у свим. Посебно се то практиковало у јужном Банату, источној Србији. Обредни колач су жене месиле с такозваном неначетом водом, првом водом која се узме у зору на сам дан празника.

На литургију у поноћ

Примећује и да се променило време када се одлази на прву васкршњу литургију у цркву – некада је то било након поноћи, око 2-3 сата ујутро, пре зоре, док се данас литургија одржава у поноћ. Још су крајем 20. столећа најпре одржаване литије око цркве, а потом се на свечани начин улазило у храм. Вернике је предводио свештеник који би обзнанио да је Исус Христос васкрсао и да се подигао из мртвих речима „Христос васкрсе, ваистину васкрсе”.

– У новије време нисам ни у селима, а ни у градовима уочила део оваквог празничног понашања – истиче наша саговорница.

Осим тога, у градским срединама у најновије време прати се пренос ускршње литургије на ТВ екранима. Ипак, значајан број верника, али и оних који то нису, одлази на литургију породично.

На Ускрс, пре сванућа жене су месиле ускршњи колач. Горња површина колача украшена је најчешће са по три црвена јајета, а у неким крајевима и с пет. Укућани одлазе на јутрење у цркву, а потом се причешћују јајима. Хришћанском обреду причешћа претходило је, а понегде је и данас сачувано, народно причешће у природи – код леске или глоговог дрвета.

Весна Марјановић подсећа и да је трпеза за предстојећи празник нешто скромнија, али је на њој увек ускршња печеница – јагње или прасе. Уобичајено је да печеница буде прасе ако је Ускрс пре Ђурђевдана, а јагње, уколико је благдан после 6. маја. Док је било уобичајено да се за божићну печеницу приликом печења пуца, ускршња је „глува”, што значи да се не пуца из жалости за Исусом Христом.

Чуваркућа, али и крсташ и страшник

Прво обојено јаје у Србији назива се чувар, чувара, чуваркућа, чуварак у Војводини, крсташ га називају у Пећи, страшник у Призрену, измамак у околини Лесковца, чобан у Чајничу. У прошлости су чували и црвену боју у којој је бојено прво ускршње јаје до наредног Ускрса. Пракса чувања првог обојеног јајета задржана је до најновијег доба. Верује се да пуцање коре на јајету, приликом туцања јајима, симболизује Христово ускрснуће, али и буђење природе.

У време ускршњих празника даривање јајетом представља израз љубави и поштовања према најближим сродницима, кумовима, свештеницима, пријатељима.