Вишеградска касаба и Андрићеви јунаци

Мирно и срећно детињство проведено у Вишеграду код тетке и тетка, Ане и Ивана Матковшчик, живећи у кући поред ћуприје, у великој мери утицали су на књижевно стваралаштво нобеловца Иве Андрића. Андрићеви тетка и тетак били су добри и племенити људи који су прихватили и одгајали дечака као своје дете.

Андрић је, по сопственом казивању, одрастао слушајући приче старијих Вишеграђана и разговоре на ћуприји. Ту, на капији моста, враћајући се из школе, застајао је и упијао легенде о градњи моста, о јунацима и догађајима.

Овако о нашем нобеловцу у раду објављеном у „Андрићевим свескама” пише Дивна Васић, професорка књижевности и српског језика из Вишеграда. Она је пратила и живот Анике Лакић, будуће јунакиње приче „Аникина времена”. Аника је својом појавом, кобном лепотом и деловањем изазвала пометњу и донела зло и несрећу људима у касаби.

„Отприлике у исто време, пометњу и презир становника касабе изазвао је и Мађар Тердик чија је радња била ’стидно место касабе’ и извор многих личних и породичних драма. Њихове судбине писац је обликовао и преточио у књижевност”, наводи Дивна Васић.

Она нас уверава и да Андрићева проза почива на истинитим догађајима и личностима.

Познавао Ћоркана, али и Лотику

Стога није морао да измишља топониме; знао је где су Буткове стијене, Уништа, Лијеска, Бикавац; није морао да измишља ни животе својих јунака, већ је њихове стварне животе оживљавао у књижевном делу. Неке од њих Андрић је познавао, рецимо, Лотику Цилермајер коју су Вишеграђани звали танте Лотика, а стварни власник хотела био је муж њене сестре, пољски Јеврејин Абрахам Цилер. Познавао је газда Павла, Санта Папу, попа Николу, Шемсибега Бранковића, Салка Ћоркана и друге. Познавао је такође и живот и судбине ученика, студената и радника, што су занесени идејама младобосанаца на капији ћуприје сањали о уједињењу јужнословенских народа.

Ретроспективним поступком писац обједињује неколико генерација које су живеле у касаби. Свако поколење оставило би понеку личност која би узбуркала живот у касаби. У тим сећањима дошло се и до Аникиних времена, до жене кобне лепоте која се једне године проневаљалила, изазвавши мушку помаму и женску мржњу. Професор историје Марио Арсић дошао је до податка да је постојала Аника. Прича о забрањеној љубави Анике Лакић и газда Косте послужила је писцу као прототип за лик јунакиње у приповетки „Аникина времена”, објављене 1931. године.

Аника је рођена и одрасла у беди у селу Јабланица, недалеко од Лијеске. Када је стасала и постала свесна своје лепоте, тражећи бољи живот, доселила се на Лијеску и почела забављати путнике намернике, трговце и секаче шуме у хану „Лијеска” саграђеном у време турске власти. Налазио се поред пута (некадашња Царска џада), који је ишао преко Сјемећа и Рогатице према Сарајеву. Пред почетак Првог светског рата, 1914. приликом привременог повлачења аустроугарске војске, хан је срушен и запаљен. И данас се то место зове Хан Лијеска и постоје остаци некадашњег хана.

У хану је Аника упознала и заљубила се у отпремача шуме који је послом из Дрвара дошао на Сјемећ. Човек није рекао да је ожењен и када се након службовања вратио у своје место, Аника је остала сама са сином Милошем, кога је у међувремену родила. Остављена и одбачена, осрамоћена и обележена од мештана, наставила је да забавља госте по крчмама и механама.

„У међувремену, почела се тајно састајати с Костом, млађим братом Илије Лугоње, власником хана. Коста је био породичан човек, богат и угледан, сеоски старешина. У почетку су се љубавници састајали тајно, а временом су се осмелили и одлазили заједно на вашаре и сеоске скупове и својом појавом изазивали подозрење околине. Међу народом из овог краја почела је кружити прича да све невоље долазе од те жене: трпећи осуду и презир околине, сама с дететом и немоћна, знајући да нема заштиту, почела је поболевати. Њена смрт донела је олакшање мештанима и Костиној породици”, наводи Дивна Васић.

Историчар Арсић дошао је до сазнања да је Аника сахрањена на гробљу Лугоња, али нема обележје на гробу, мада мештани тачно знају где јој кости почивају. И данас, после више од једног века, малобројни потомци лијештанских породица причају да је Андрићева јунакиња Аника, личност из стварног живота, и да приповетка почива на истинитим догађајима.

Доласком аустроугарске власти све промене у касаби дешавале су се брзо и збуњивале становништво. Нова власт и предузимљиви странци наметнули су и нови начин живота: уведено је осветљење и редовно чишћење града и ћуприје, изграђен је водовод, путеви и пруга, отварају се радње, хотели… Новопридошло становништво различитих етничких група донело је друге навике, нови начин живота, нове идеје и послове.

Андрић је писао да је „највећу новину и промјене у животу касабе изазвало отварање радње за коју у народу није било имена. То је било стидно место касабе”.

И још: „Ту у кући ’Под тополама’, гдје се даноноћно пило и пјевало, распусне касабалије су остављале свој наслеђени или стечени новац; ту су и почињале многе личне и породичне драме. Отварање јавне куће из чијег је приземља одјекивала песма и звуци аутоматског пијанина нанијело је највише штете Лотикином хотелу поред ћуприје, који је годинама био центар друштвеног живота касабе.”

Огорчена и већ финансијски посустала, Лотика је Тердика у наступу беса назвала куплером и због те несмотрене изјаве завршила на суду и била принуђена да плати глобу.

Лотика и Тердик јављају се у једном историјском тренутку аустроугарске владавине, када долази до видног напретка, урбанизације и трансформације места, констатује Дивна Васић и тврди да је Мађар Тердик, који се у роману „На Дрини ћуприја” јавља у једном делу 19. поглавља, када се описује процес мењања начина живота у касаби, заправо стварна личност.

Јавна кућа „Под тополама”

Долазак Иштвана Тердика и његове супруге Јулке у Вишеград још пре изградње пруге и отварање куће забаве, јавне куће, био је пословни потез добро осмишљен. Наиме, због свог геостратешког положаја, војних и политичких дешавања у време аустроугарске власти, у касаби су изграђене две велике касарне с обе стране Дрине, војни логор на Бикавцу и велики број утврда и караула. Војници и официри, којих је било око две хиљаде, били су углавном Мађари, Чеси, Пољаци и други, и било их је више него што је Вишеград у то време имао становника. У исто време, вршене су и припреме за почетак градње ускотрачне пруге (тзв. Источне пруге), од Сарајева до Вишеграда и Вардишта, те се очекивао и долазак великог броја стручњака и радника свих занимања с простора монархије. Тердик је успео да направи на периферији вароши велику зграду на спрат, која је имала уређене сале и собе за госте. Мештани су је прозвали кућа „Под тополама”, јер је направљена испод три високе тополе, у непосредној близини Стражишта. Нема поузданих података када је јавна кућа затворена, јер је период пред Први светски рат био згуснут историјским збивањима и догађајима, па је Тердиков посао губио на важности: почело је гранатирање ћуприје, борбе на граници према Србији, прогон и страдање становништва Вишеграда и околине.

Иштван и Јулка Тердик највероватније су умрли у току Првог светског рата и сахрањени у католичком делу Градског гробља у Црнчи. Њихов син Владислав (1881–1923) био је ожењен Миленијом Мирковић и сахрањен је на Градском гробљу, где почива и његов ранопреминули син Владислав (1919–1931). Потомака породице Тердик у Вишеграду одавно нема, а њихови надгробни споменици и данас постоје и добро су очувани, пише Дивна Васић.

Комплетан чланак објављен је у „Свескама Задужбине Иве Андрића”

Тердикова кућа

Тердикова кућа је између два рата била жандармерија, а почетком Другог светског рата и успостављања НДХ власти зграда је служила као сабирни логор где су затварани Срби из вишеградског краја. Некадашња кућа забаве постала је најмрачније место у вароши одакле су затвореници транспортовани у друге логоре. По ослобођењу, зграда је претворена у стамбени објекат који је и данас у употреби.

Нобеловац три пута у свом граду

После Другог светског рата, Андрић је три пута боравио у Вишеграду и то: 1953, 1963, 1972. године. Приликом једне од посета на питање новинара да ли је постојала Аника, одговорио је потврдно да јесте и да је била са Лијеске. Причу о њој писац је могао чути од мештана током обиласка те области с тетком, али и од становника касабе, јер је Аника једно време забављала госте у хотелу „Zur Brücke” („Код моста” или „Лотикином хотелу”), који је водила Лотика, а чији је стварни власник био Абрахам Цилер.

Жандар и дечак

 Град у којем је Андрић започео своје детињство крајем 19. века био је мала чаршија која је имала нешто више од хиљаду и петсто становника, углавном муслимана, мање Срба и Јевреја. Због свог геостратешког положаја и близине границе са Србијом, аустроугарска власт саградила је касарне на обе обале Дрине и бројне утврде како би надгледала мост и прилазе граду. Новопридошли војници и жандарми били су у највећем броју Мађари, затим Пољаци, Хрвати и други.

Иван Матковшчик, Андрићев тетак, дошао је највероватније у Вишеград у првим данима аустроугарске окупације. Био је наредник, први човек жандармеријске станице. Често је, у мирна времена, обилазећи погранична села од Добруна, преко Дикаве, Паноса и Велетова, водио и дечака Иву који се тако упознавао с историјом краја, животом народа, памтећи приче и легенде о којима ће касније и писати.