Две страсти рониоца фотографа

Међународни фестивал подводног филма и подводне фотографије у Панчеву можда није највећи, али је засигурно једини у Србији који обједињује ауторе ове јединствене уметничке дисциплине.

Клуб подводних активности Панчево организује га више од две деценије, а ове године 22. пут успева да окупи ауторе из Србије и региона, док су у селекцију филмова стигле и „покретне слике” из свих крајева, тачније мора света.

Призори из Црвеног и Егејског мора

Тако се у Културном центру зашаренило од светлописа сваковрсних бића – риба, јегуља, јежева, али и потопљених пловила и понеког рониоца, којег је у послу објективом ухватио колега – све смештено у амбијент морског плаветнила. Невероватно је много људи који воле воду, баве се роњењем и успут подводним фотографисањем и снимањем, па је стигло безмало 150 радова, различитих мотива уловљених у кадар у Црвеном и Егејском мору. За излагање је, пак, одабрано тек 26, што говори о оштрој конкуренцији, али и строгом жирирању.

„Најпре, фотографију мора да одликује техничка дотераност, светлост и оштрина. То је најтеже постићи, с обзиром на сталну промену услова у води. Већ мали талас промени све, па и ви морате да водите рачуна да сте избалансирани док је све око вас у покрету. Рецимо, да кад дишете, они мехурићи не наруше амбијент. Посебно се цени композиција кадра, али и шта нам фотографија говори”, објашњава професор Славко Макара, искусни ронилац и инструктор из Клуба подводних активности Панчево, један од чланова жирија који је најуспелије радове тражио у три категорије.

На све изазове, овога пута, према оцени стручњака, најуспешније су одговорили у категорији „риба”, Милорад Ђукнић из Београда, у конкуренцији „макро” Белоцркванин Игор Обрадовић, док је најбољи „амбијент” постигао Јован Петровски, такође из Беле Цркве.

Фестивал има и посебну награду, гран-при који припада фотографу-рониоцу који је начинио тако добре снимке у све три категорије да је у свакој могао бити награђен. Ове године ласкава награда за такав рад припала је Сомборцу Милану Зурковићу.

Петровски је свој награђени рад направио у водама Јадрана код острва Раб. Овај доктор ветерине по струци, а инструктор роњења у слободно време, има и клуб подводних активности, а за „Магазин” каже да се петнаестак година труди да буде у врху аматерске подводне фотографије. Зато у сваком походу на шампионску фотографију настане и по неколико стотина снимака.

Такође, и мотиви улазе и излазе из моде, па је временом свеопште омиљену и масовно сликану рибу, која је свима већ досадила, заменила нека друге врсте. Рецимо, сада је све популарнији, али и за зналце изазовнији угор, врста јегуље која се крије у шупљинама и рупама, а за што бољу фотографију мора се на већу дубину, у плаветнило, где је морски живот најживљи и највеселији.

Сви сликају мале пужиће

„Пре свега, морате да будете искусан ронилац, јер већина фотографија настаје на 30 метара што није наивна дубина. Креће се од првог снимка, па се апарат подешава условима у којима све лебди. Налет свега и свачега непрекидно мења пејзаж. У сталној смо потрази за новим мотивима. Сада, рецимо, сви сликају мале пужиће, од којих је највећи два сантиметра. То је посебан изазов, јер осим хватања у најповољнији кадар, треба га пре свега уочити. Много ронилаца прође, а да их и не примети. Ја сам прошле године донео чак 10.000 снимака с Раба од којих 80 одсто отпадне, а онда и од тога преостане једва пет процената”, напомиње Петровски.

„Као и сваке године, наш фестивал публици је понудио и дводневну ревију од двадесетак филмова. Ова категорија изискује много више ангажмана, искуства, па и скупљу опрему. Рониоци редовно прате календар оваквих манифестација, па су стигла остварења, настала на свим континентима и морима света”, истиче Жива Жебељан, председник Клуба подводних активности Панчево, који има око стотину чланова.