Аскетски дух патријарха Павла

Целу прошлу годину у свом ликовном раду млади сликар Урош Лукић посветио је лику патријарха Павла. Разлог је тај што га, као и многи, сматра најсветлијом личношћу у последњих неколико стотина година у Србији.

То нам је открио у разговору након отварања изложбе портрета патријарха Павла под називом „Будимо људи”, у београдској галерији „Никола Радошевић”. Уверен је, каже, да се дуго још и неће појавити таква личност у нашој земљи.

„Само истраживање лика и дела тако историјски ретке личности буди у мени инспирацију коју сам преточио на камен и платно. Од апстрактних портрета насталих цртежом оловкама и угљеном до хиперреалистичних рађених другим техникама, који припадају другачијем правцу и на којима је битна свака длака и бора на његовом лицу. У личности патријарха открио сам и спокој и светлост кроз тамне сенке на лицу.”

Тридесетчетворогодишњи шабачки сликар завршио је Академију за уметност и конзервацију при Српској православној цркви, а изложбу посвећену патријарху отворио је заједно са супругом и децом Јаковом и Јеленом.

Ликовни критичар Маја Живановић рекла је за „Магазин” да 16 година након смрти патријарха Лукић отвара ново ликовно виђење његове посвећености и мудрости.

Павловим ликом многи су уметници били инспирисани, али га је свако представио на свој начин. Оно што је свима заједничко јесте аскетска личност нашег патријарха који је називан Свецем који хода, за свог живота. Истражујући, налазимо и белешку да док су остали епископи и митрополити у Јерусалиму 2000. године шетали с пратњом, патријарх Павле је ходао сам говорећи: „Не може ником пасти с главе длака, ако није Божја воља.” Народ је тада трчао да од њега добије благослов, а он никога није вратио.