Добра енергија галерије

Разиграног духа, док тумачи детаље на сликама и истовремено странцима прича о Београду, мења у ходу ешарпе и рукавице које се у галерији продају као уметничка дела. Маја Шкаљац Станошевић не само да је у граду популарни кустос, већ је и искусни организатор највећег броја изложби годинама уназад. Многи је сматрају и најбољим познаваоцем прилика на галеријској сцени.

Изложбено-продајна галерија „Сингидунум” оправдала је захваљујући њој своје место у срцу главног града, у Кнез Михаиловој улици, и по квалитету поставки због којих се истински познаваоци уметности не либе да се тискају у гужви на отварањима изложби.

„Мислим да је реч о томе што је ово јединствена галерија, какву нисам видела ни обилазећи оне највеће светске. Наиме, 1980. основао ју је УЛУПУДС, Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, као простор у којем ће излагати и сликари, скулптори, архитекте, керамичари, уметници текстила, костимографи, дизајнери... А о избору изложби, које организујемо на сваких седам до десет дана управо због тог широког спектра уметника, одлучује деветочлани Уметнички савет удружења, пошто им ми из галерије пошаљемо предлоге поставки”, каже скромно Маја.

Чињеница је да се, док ћаска с уметницима који воле да сврате на кафу лично јој доносећи слике после излагања за продају, види да воли свој посао. Познато је и да изађе у сусрет и када има посебних захтева излагача, као што су, рецимо, слика на поду сале или скулптура као најава у излогу. Како каже, радећи у главној улици нашег велеграда научила је много о људима. „Кнезом сви пролазе, никад се не зна ко ће ући и шта ће хтети да пита. Постанеш спремна на све изазове”, каже.

У „Сингидунуму” је желела да ради док је још као студент Историје уметности на оближњем Филозофском факултету редовно пратила изложбе, а потом на њима и волонтирала као сарадник. Љубав према уметности и УЛУПУДС-у улила јој је мајка Љиљана Шкаљац која је и сама радила у удружењу, а Виша туристичка школа, коју је паралелно студирала, утицала је, евидентно, на њену комуникативност и предусретљивост, нарочито према посетиоцима из иностранства. „Недавно су се моје колеге смејале када су немачки туристи шетајући Кнезом ушли да питају где је Калемегдан, а ја сам одједном проговорила језик који не знам, захваљујући томе што смо у Туристичкој школи учили основне појмове на заступљеним светским језицима, као и да се снађемо да објаснимо сваком туристи шта треба. Иначе, волим да разговарам с посетиоцима, јер хоћу да сазнам шта људи мисле о делима, како о експонатима на изложби у доњој сали која се не види с улице, тако и о креацијама у продајној галерији на улазу у приземљу. Овај посао се не ради добро ако немате повратну информацију”, уверена је.

Док причамо, улазе млади Београђани распитујући се за слике Зорана Круља с мотивима малих морнара и господин који жели да уметничку керамичку посуду купи за годишњицу брака.

Керамичка поставка од вазе до скулптуре

„Генерално, имамо цене за свачији џеп, нарoчито када се ради о керамици по чијој поставци је наша галерија надалеко позната. Од посуда и ваза до озбиљних керамичких скулптура Надежде Ђукановић Пантелић, Иване Костић и, нарочито, Фрање Посавеца, познатог по лампама направљених од предмета које је сакупљао на сајмовима антиквитета. Углавном од мене купци траже савет који је поклон пригодан, али се распитују и о изради. У дружењу с ауторима тих дела много сам научила и о стваралачким техникама.”

По речима саговорнице, занимљиво је да су се уметничка дела највише продавала у време затворености због пандемије вируса корона. Тада су, такође, из ноћне смене у наизглед напуштену галерију у јутарњим сатима долазили наши доктори и сестре да разгледају и да удахну најзад негде, како су јој говорили, „добру енергију”.

Уметности се, извесно је, људи окрећу у недаћама и безизлазју, али наша саговорница је сведок да се уметничка дела купују највише из практичних разлога – за време празника. За Нову годину махом се продају ручно осликане свилене ешарпе Милице Маринковић, као и рукавице Евице Милованов Пенезић које носе и Кејт Мидлтон и Лејди Гага, а које овде коштају од шест хиљада динара па навише. Такође, продајна галерија је пуна за Ускрс када у Србију долази дијаспора, која најчешће купује украшена дрвена и керамичка јаја из излога, доносећи у Београд посебно празнично расположење, каже.

„Јаја коштају од 500 динара па навише, јер је мој став да, нарочито за празнике, продају уметничких дела прилагодимо и људима мањих финансијских могућности. Уосталом, имамо и много колекционара међу купцима свих врста. Лети, од када имамо најезду страних туриста у Београд последњих година, највише се траже слике с мотивима из главног града, а најпопуларнији је призор Савског пристаништа са Саборном црквом у позадини, после њега приказ Храма Светог Саве. Од београдских сцена с платна Предрага Милошевића, која могу да се нађу и за десет хиљада динара, до детаља велеграда с акварела Душана Ђукарића који достижу цене и до 400.000 динара”, објашњава прилике.

Током целе године актуелне су иконе с белом позадином уметнице Зорке Стевановић, наглашава саговорница. За универзалну поруку, као и популарну тему увек се нађу заинтересовани, па међу њима и купац, чак и у оваква времена када се лакше новац издваја за потрошну робу и када вештачка интелигенција замењује и уметнички рад. Ипак, додаје Шкаљац, цене у нашим галеријама далеко су приступачније од светских, нарочито европских.

„У иностранству углавном нема продаје оригинала у галеријама, а и не можете као овде да видите слику и испод ње цену. Уместо тога, ако питате колико кошта, одмах вас позову за сто да разговарате. Најпре вам потом понуде нижу цену ако купите два или три дела, као да сте кренули због акције у супермаркет и то ми се никада није свиђало. Ја бар губим вољу када је реч о таквој врсти трговине вредним делима”, прича историчарка уметности.

Иначе, обишла је све важне европске галерије, али и уметничке центре у Африци и Азији. После свега, највише утисака понела је из галерије Уфици у Фиренци која спада у најстарији музејски комплекс на свету, као и из Музеја Ван Гога у Амстердаму. С обзиром на то да предност даје историјским поставкама, за њу је један од наједукативнијих у Европи Археолошки музеј у Солуну. У свом освајању историје уметности Маја је, путевима старе грчке цивилизације све до атинског Акропоља, ишла чак и са шестомесечном бебом. Двадесетједногодишњи син и супруг и данас су њени стални сапутници.

„Некада сам и њима наметала жесток темпо да се обиђе све што је историјски и уметнички вредно. Временом смо се ускладили и распоредили тако да свако својим темпом обилази град у који смо заједно дошли. На крају заједно шњурамо по сувенирницама музеја, из којих волим да сакупљам маркере за књиге, подметаче и мараме с ознакама историје”, открива на крају Маја Шкаљац Станошевић.

Највећи утисак увек оставе људи

Галерија старих мајстора у Дрездену је друга збирка коју после солунског музеја по едукативности препоручује саговорница, јер је светски чувена збирка сликарства из ренесансе и барока. Галерија је, прича, део Државних уметничких збирки Саксоније. Здање које је било део дворца уништеног у Другом светском рату обновљено је деведесетих, а годишње галерију посети више од пола милиона људи. Уметност је вечна, али су на свим Мајиним путовањима, на која избегава да иде у туристичкој групи, највећи утисак, ипак, оставили људи које је откривајући градове упознала.