Викинзи и каубоји терају зиму

Не пропуштају Гребенчани да спомену да је њихово село једно до најдуговечнијих војвођанских где живе Румуни. И њихова црква посвећена Вазнесењу Господњем међу најстаријим је подигнутим на овим просторима, а у време белих поклада најактуелнија је прича о „Фашанкама” – маскираним покладним играма. Овде на северу jужног Баната, у данима који претходе Васкрсу, обичај је да се из шкриња ваде традиционалне ношње и месецима праве весели, али и „страшни” костими.

Овога пута ту су викинзи, каубојска дружина, јато малих анђела, пчелице и цветно поље сунцокрета, једна мочвара и роде, једна авионска посада… Смештени на тракторским приколицама, у колони. Маске су духовите, понекад и мало заједљиве, али и актуелне и, како би се стручније рекло, на „алегоријским колицима” кроз село до центра... А тамо своју игру већ играју колушари. То су младићи и дечаци, обучени у свечану румунску народну ношњу, који уз звук мелодичне калушарске песме играју традиционалну игру, а да су претходно обишли куће у селу.

По угледу на раскошне белоцркванске карневале, приређиване још пре два века, а маха узели после Другог светског рата, Гребенчани су пре неколико деценија своје „Фашанке” оживели, враћајући у календар догађаја и старе паганске обичаје везане за крај зиме и долазак пролећа. На том послу удружени су сви мештани, старо и младо, школарци и омладина, месна заједница да координира, општина Бела Црква и Национални савет румунске националне мањине да подрже, а туристичка организација да огласи.

У селу кажу да им је веома важно да сачувају традицију „Фашанки”, која највероватније датира из времена од пре око 3.000 година. То се овде поткрепљује и податком да се коло колушара спомиње још у списима Дачана, мада се сам назив везује за изведеницу немачког језика – „fasten” (постити) или „faseln” (бити плодан), док се у литератури спомиње и стара реч „vastschangili” из 1283. године. Било како било, Гребенчани су овај обичај успели да сачувају и преносе га с колена на колено, иако их је мало.

„Гребенац живи за ’Фашанке’. Овај догађај много значи, пре свега за омладину, али и остали мештани током читаве године жељно ишчекују овај дан. Срећни смо и задовољни што успевамо да одржимо нашу културу и традицију, а није лако, јер је много посла све ово осмислити и реализовати. Једино што се с годинама теме мењају, па се мало губе оне традиционалне у изради експоната, односно све су модерније”, примећује Ануца Долинга из Гребенца, села у општини Бела Црква, где народ говори на три равноправна језика – румунском, мађарском и чешком који је, јединствено у нашој земљи у службеној употреби.

„Фашанке” овде трају данима, много је различитих програма, а све су више „зимска варијанта” белоцркванског карневала, која се завршава великим балом. Манифестација је одавно превазишла локални значај, па ју је тако годинама пратио и међународни симпозијум „Фашанке – карневал код нас и преко границе”, у којем су учествовале и школе из Румуније. Увек овде буде и изложби рукотворина и ношњи карактеристичних за Румуне овог краја, ревија фолклорних игара и мелоса, а све то прате професори и студенти етнологије и привредници етно-туризма, тако да је посета из године у годину све већа.

Кoлушари

Овај део јужног Баната познат је по карневалу изузетно дуге и богате традиције, а фашански кoлушари су оно што их раздваја и разликује. Ти дечаци и неожењени младићи носе традиционалну румунску ношњу с прапорцима на чарапама и певају мелодичне колушарске песме чији звук треба да „уплаши и растера зле силе”. Своје опходе започињу од јутра, али не пре изласка, а завршавају га пре заласка сунца. У том периоду обилазе село, улазе у сваку кућу, а домаћини знају ред и обичај, па их служе нечим слатким или пићем, али обавезно кокошијим јајетом, као симболом плодности и напретка. На концу, њихов плес који понављају на сеоском тргу најављује и означава долазак фашанске поворке.