Замке самосажаљења

Депресија је сплет више осећања, то је стање жалости, туговања, незадовољства, а најпре је негативан став о себи, свету и будућности. Потиштеност и повлачење у себе су редовни симптоми.

Али, како наводи Филип Стојковић, психотерапеут, за такво стање у одређеној мери одговорни смо и сами. Томе посебно доприносе мисли о сопственој неадекватности, због немања онога што сматрамо неопходним и ужасавања стварима онаквим какве су.

Клопке самоокривљивања

Стално самоокривљивање често води у депресију.

– Мисли попут погрешио сам, згрешио сам, ненамерно сам повредио другога, здраве су и људске у реалним ситуацијама, све док их не прате констатације типа: не би требало да грешим и радим лоше ствари, требало би да сам непогрешив и савршен – наводи наш саговорник.

Он упозорава да високо постављени захтеви које пред себе стављамо, а везани су за притисак непогрешивости, онемогућавају праштање грешке. Неретко на крају оваквог низа депресивних мисли следи закључак: „Jа сам лоша особа и заслужујем казну.”

Самосажаљевање је још један од „путева” у осећај бесмисла.

– Иако самосажаљевање делује квалитативно другачије од самоокривљивања, има исту завршницу – депресију. Мисао којом самосажаљевање углавном почиње је: онемогућавају ми да буде по мом, спречавају ме да буде како ја мислим, верујем и осећам да треба, што у неким ситуацијама и јесте истина, али када говоримо о депресији, ову мисао прати и: ја морам имати оно што ми треба или што мислим да ми је потребно. Ако то ипак не добијем, биће ужасно. Ужасавање поводом неиспуњеног морања призваће и темељну мисао самосажаљевања – јадан ја.

– Било би заиста лепо када лоше ствари не би постојале или када би се макар дешавале по заслузи, али то у реалности ипак није тако. Зато ће депресивност почети да се развија око мисли да: лоше ствари не смеју да се дешавају другима када то не заслужују. Пошто се то ипак догађа, свет је једно грозно место када допушта да се такве ствари дешавају. Ако је свет грозан, онда и не постоји нека могућност за срећу, задовољство и испуњеност. Само је депресија становник таквог света – наводи психотерапеут.

Он подсећа да депресивност настаје када неки егзистенцијални захтеви нису испуњени.

– Што је више морања у животу, већа је могућност за депресију. Неиспуњено морање рађа озлојеђеност. Нека морања заиста постоје у животу и она се углавном односе на задовољење потреба без којих нема живота (мора да се спава, да се једе, пије, мора да се ради да би се све то обезбедило…). Морања која се односе на квалитет живота, а без којих се може живети (поштење, доброта, љубав, истина…) јесу она која праве проблем. С једне стране, потребно је одрећи се морања, а с друге повећати своју толеранцију на фрустрацију – да не мора све бити како ја мислим, осећам и желим. Све те мисли у форми морања и ужаса несвесне су, углавном се не чују, зато их је неопходно најпре чути, освестити. ,,Хватање” својих мисли, промена уверења о себи, другима и свету је лек за депресију.

Туговање над својом судбином

– Туговање над собом, својом и судбином човечанства, кривљење себе за то, све су то одлике депресије. Немогуће је решити се депресије без сусрета с баш тим мислима и осећањима. Међутим, евентуална примена овог кратког ,,рецепта” неће решити проблем депресивности, за то је потребан континуирани рад – наводи Стојковић.

Ако процењујете да не можете сами да се изборите са симптомима, обавезно потражите помоћ. То може бити разговор с људима од поверења који ће вам донети олакшање или рад с психотерапеутом или психијатром како бисте дошли до решења за своје проблеме.