Стене са дна океана производе кисеоник
Да ли грудвасте металне стене у најдубљим, најмрачнијим деловима океана могу да стварају кисеоник у одсуству сунчеве светлости? Неки научници мисле да могу, док други оспоравају тврдњу да нодули производе такозвани „тамни кисеоник” у мрклом понору морског дна.
Ово откриће, детаљно објављено у часопису Nature Geoscience, довело је у питање дуготрајне претпоставке о пореклу живота на Земљи и изазвало интензивну научну дебату.
Налази су, такође, били значајни за рударске компаније које желе да рударе племените метале садржане у овим полиметалним стенама. Истраживачи кажу да би чворићи величине кромпира могли да производе довољно електричне струје да раздвоје морску воду на водоник и кисеоник, што је процес познат као електролиза.
Ово је довело у сумњу давно утврђену теорију еволуције да је живот пре око 2,7 милијарди година постао могућ тек када су организми почели да производе кисеоник фотосинтезом, за коју је потребна сунчева светлост.
„Откриће кисеоника дубоког мора доводи у питање порекло живота”, наводи Шкотска асоцијација за науку о мору у саопштењу за јавност које прати објављивање истраживања.
Стене пуне мангана, никла и кобалта
Еколози сматрају да присуство „тамног кисеоника” показује колико се мало зна о животу на овим екстремним дубинама. Они су, такође, упозорили да дубокоморско рударење представља неприхватљив еколошки ризик.
„Гринпис је дуго водио кампању да заустави експлоатацију дубоког мора у Пацифику због штете коју би могла да нанесе деликатним, дубокоморским екосистемима”, пише у саопштењу ове еколошке организације.
Ово невероватно откриће „тамног кисеоника” пронађено је у зони Clarion-Clipperton, огромном подводном региону Тихог океана између Мексика и Хаваја, за који се све више интересују рударске компаније. Расути по морском дну 4 километра испод површине, полиметални нодули садрже манган, никл и кобалт, метале који се користе у батеријама електричних аутомобила и другим технологијама са ниским садржајем угљеника.
Скептицизам у научним круговима
Истраживање које је довело до открића „тамног кисеоника” делимично је финансирано од стране канадског предузећа за дубинско рударство, The Metals Company, која је желела да процени еколошки утицај таквог истраживања.
Они су оштро критиковали студију морског еколога Ендрјуа Свитмана и његовог тима, да експлоатација полиметалних нодула богатих ретким металима који су кључни за модерну технологију, може да угрози изворе кисеоника и биодиверзитет на морском дну, преноси АФП.
Мајкл Кларк, менаџер за животну средину у компанији The Metals Company, за АФП је рекао да је студија „оптерећена методолошким недостацима”, а да се налази „логичније могу приписати лошој научној техници него никада раније примећеном феномену”.
Свитманова открића су се показала експлозивним, а многи у научној заједници изразили су резерве или одбацили закључке. Од јула, пет академских истраживачких радова који побијају Свитманове налазе предато је на преглед и објављивање.
„Није изнео јасан доказ за своја запажања и хипотезу”, рекао је Матијас Хекел, биогеохемичар из ГЕОМАР Хелмхолц центра за истраживање океана у Килу, Немачка:
„Многа питања остају отворена након објављивања студије. Научна заједница треба да спроведе сличне експерименте и да то или докаже или оповргне”.
Оливије Русел, истраживач геохемије у Ифремеру, француском националном институту за науку и технологију океана, сматра да „апсолутно нема консензуса о овим резултатима”.
„Узорковање дубоког мора је увек изазов”, рекао је он за АФП, додајући да је могуће да је детектовани кисеоник „заробљени ваздушни мехурићи“ у мерним инструментима.
Био је, такође, скептичан у вези са дубокоморским грмењем, старим неколико десетина милиона година, који и даље производе довољно електричне струје, када знамо да се „батерије брзо испразне”.
„Како је могуће одржати капацитет за генерисање електричне струје у нодулу који се сам по себи изузетно споро формира?”, упитао је.
