Он је луцкасти деда Грча

Бранислав Зеремски је луцкасти деда Грча, Жићин таст, у „Камионџијама д. о. о. ”. Овог глумца добро познају стални посетиоци београдских позоришта. Од 1984. године, веран је Атељеу 212 и не крије задовољство због тога. Карактер овог позоришта му одговара, јер сматра да су весеље и дух у животу важна димензија, а управо овај театар негује ту линију доброг расположења.

На филму је повремено, а на телевизији све чешће захваљујући серији „Камионџије д. о. о. ”. У његовој професоналној биографији су наслови попут „Свети Георгије убива аждаху”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Чудо у Шаргану”, „Радован Трећи”, „Краљ Лир”, „Арт”, „Марија Стјуарт”, „Син”, „Давитељ против давитеља”, „Мртав `ладан”, „Сиви камион црвене боје”, „Лифт”, „Јагодићи”, „Радио Милева”, ... Добитник је више признања – награде „Милош Жутић” за улогу Ивана у представи „Арт”, у режији Алисе Стојановић, за епизодну улогу у филму „Урнебесна трагедија” Горана Марковића на Филмским сусретима у Нишу, награде „Ардалион” за представу „Брана”. „Камионџије д. о. о. ”, где тумачи лик Грче Јарца, истински су га приближиле широј публици.

Присећа се, рад са редитељом Филипом Чоловићем на „Камионџијама” био је необично пријатан, нешто што није очекивао.

– На почетку, имали смо неку врсту зебње како ће наше „Камионџије” прођи код старије публике, која је јако волела Михићеве јунаке Пају и Јарета – каже наш саговорник. – Али, успех сваке нове сезоне иницирао је ону следећу и, ето, стигло се и до ове пете која се викендом емитовала на РТС 1, у 20.05. Редитељ Чоловић је направио породичну серију. Није то права комедија, јер серија одсликава муке малог, обичног човека, који пролази кроз перипетије разних девијација актуелних друштвених односа. Њени јунаци, Жића и Баја, које играју Тихомир Станић и Ненад Јездић, стално нешто губе у животу, они су препоштени и чисти, али са тим својим догодовштинама често нас и насмеју. Сада смо „једна велика породица”, којој се „смеши” и шеста сезона.

Његов Грча Јарац смишља и даље како да се обогати, чујемо.

– Лик Грча је занимљиво написан. Ако сте гледали старе „Камионџије”, то је Чкаљин таст, само му је у овој „новој ТВ причи” дата луцкаста црта – он је попут барона Минхаузена. Нико није сигуран да ли говори истину или је то све плод Грчине маште. Како је живео у Африци, то не зна ни његова ћерка Дара.

У првој сезони Грча се хвало неким силним женама, удварао се, изигравао маторог јарца. Међутим, у свакој следећој сезони његов лик се развијао у неком другом смеру. Видели сте где се Грча заглавио у овој последњој сезони и колико је његова ћерка Дара, коју игра одлично Паулина Манов, могла да му помогне. А како ће се његова прича даље отплитати то још не знам.

– Нисам много снимао, али Чоловић је стварно искусан редитељ и захваљајући њему „Камионџије” возе путем без много окука.

Пун је утисака и успомена, целу екипу је повезивало велики глумачки ентузијазам и радост стварања.

Како је било на снимању?

– Било је свега, досадних мува, комараца, снимало се на 40 степени Целзијуса. Па ипак није нам ништа било тешко. Било је смеха, радости, свирало се и певало, уз гитару. Знате шта мене фасцинира, то што нема човека који ме не препозна на улици и не похвали серију. Серија нема експлицитних сцена, па не морају да се стиде од своје деце.

То га радује што чује, јер су некада биле такве серије. Сећа се Михићевих „Камионџија”, Лазићевих „Музиканата”, драмског понедељка резервисаног за добре ТВ филмове. Телевизија је имала едукативну улогу. Били су квалитетни сценаристи, писци, редитељи, глумци, прича нам.

– Није било јурњаве за рекламама нити ситкома. Ситкоми су били „западна прича”. Ми се ранијих година нисмо нашли у томе, а, сада смо их присвојили. На жалост.

Све успехе у каријери приписује својој професорки Огњенки Милићевић. Зашто? На почетку, једино она је у њему видела потенцијал, пригрлила га у своју класу, а потом и помогла да заигра у Атељеу 212 замоливши тадашњег управика Љубомира –Муција Драшкића за малу улогу са свог студента. За позориште „Пуж” каже да је то његова друга кућа. Волео је да сарађује са редитељком Слободанком – Цацом Алексић, супругом Бранка Коцкице. Жали што она није више међу нама. Велика Цаца га је спојила са супругом Надом, познатим кардиологом. Као младом глумцу давала му је ветар у леђа.

Бранислав Зеремски је крајем децембра прошле године отишао у пензију.

– Уместо месече плате, добио сам пензију. То је једина промена. За мене је глума игра и докле год ме служи здравље бићу на сцени. Глума је посао у коме не фали авантура.

Набраја нам у којим представама тренутно игра: у Атељеу 212 у представама „Обраћање нацији”, „Петријин венац”, „Арт”, „64”, „Љубавно писмо”... Са представом „Син” управо се вратио са гостовања у Црној Гори. У „Звездара театру” игра у „Бајци о позоришту”. На сцени „Мадленианума” већ пет година игра у представи „Долче вита”. За „Пуж” више није у доброј кондицији, могао би убудуће да игра једино краљеве и очеве, а младима поручује да је „Пуж” добра школа у којој има шта да се научи.

Да ли су му се све жеље оствариле у каријери?

– Многи глумци стварају ситуацију да остваре неке улоге, а ја сам пуштао да мене бирају. Нисам био много вредан. Био сам у војсци када је постављена представа „Свети Ђеоргије убива аждаху”, у режији Муција Драшкића, у Атељеу 212. Када сам прочитао драму Душана Ковачевића, био сам ван себе од лепоте комада. За мене је то један од наших највећих комада икада. Сећам се, помислио сам: Их, што нисам тамо да играм. Касније, то се догодило. Нажалост, када нас је напустио Љуба Мољац ускучио сам као његова замена. Са доласком Бранимира Брстине на место управника Атељеа 212 ова представа је била обновљена и у новој расподели улога био сам доктор Константин. Срећан сам, два пута сам заиграо у тако велико комаду.