Срамота у горњем Земуну
За приватног инвеститора се ради и разматра просторни план којим се у горњем Земуну од Института за кукуруз изузима 50 хектара плодног пољопривредног земљишта да би се на том месту градили приватни стамбени и пратећи објекти
Пробудим се из једне несвести, погледам у вести и поново паднем у несвест. Читам најаву јавног увида за Просторни план подручја посебне намене и видим невероватну ствар. Заправо, вероватну у наставку процеса којим се од 2015. године у Србији уништава једна стручна и научна дисциплина. Боље је рећи да се уместо уништавања већ десет година развија јавна злоупотреба професије која се још увек зове просторно планирање – од Просторног плана за подручје посебне намене (ППППН) за приватног арапског инвеститора који је добио од државе апсолутна права да гради Београд на води, преко низа пројеката који се и по закону, и по логици, и по светском искуству зову урбанистичко планирање. До данас је просторно планирање постало предмет јавне спрдње и исмевања преко ког инвеститорска хоботница распростире грамзиве пипке према драгоценим деловима Београда, реметећи му функцијску структуру, идентитет, економску и социјалну димензију, итд. Па да се подсетимо!
Поред великих стратешких пројеката у САД (енергетски комплекс долине реке Тенеси) и СССР (доњецки рудни и индустријски комплекс) тридесетих и четрдесетих година 20. века, Србија је била земља која је прва увела у теорију појам просторно планирање. Појам је први у свету лансирао архитекта академик Никола Добровић још 1967. у трактату „Основе потенцијалног просторног планирања”. У Европи је овај појам уведен тек касније у Повељи из Торемолиноса, на Европском конгресу планера 1983. Први просторни план у Југославији, поред једног недовршеног у Хрватској, рађен је уз подршку Уједињених нација 1975. године за регион Града Београда. Имао сам част да будем руководилац израде и носилац израде тог плана. Географ проф. Димитрије Перишић је иницирао и развио предмет Просторно планирање на Географском факултету у Београду 1977. године. Са нелагодом морам да кажем да сам руководио тимом и радио на изради највећих просторних планова на Балкану па и у Европи, а радио сам и на изради стратегија просторног развоја централне и југоисточне Европе и бројних српских градова, предавао Просторно планирање на Географском факултету и активно учествовао у прослави стогодишњице регионалног (просторног) планирања у Европи (2015). Жао ми је што ово истичем, не да бих себе истицао већ да бих читаоце убедио да знам шта је, за разлику од урбанистичког, просторно планирање.
Реч је пре свега о планирању просторног развоја територија великих просторних јединица као што су државе, региони, општине, градови, а за просторе и комплексе од стратешког значаја за државу (велики привредни, заштићени комплекси, природни, културни и слични простори) касније је уведен ППППН. И тако, после иницијативне почасне улоге Србије у настанку и развоју просторног планирања у Европи и свету, од 2015. просторно планирање у Србији губи сваки смисао крећући се на путу ка тоталној делегитимацији професије, постајући притом кључни фактор у развоју системске корупције. Преко тенденциозне а аматерске измене и допуне неких закона отвара се инвеститорима пут да, под плаштом тзв. пројеката од стратешког значаја за државу, замене улогу урбанистичког планирања и тиме скраћују и поједностављују процес планирања, олакшавају и убрзавају експропријацију земљишта, елиминишу притисак јавности коју план може и треба да интересује, и успут омогућавају влади, која утврђује план уредбом, и министарству манипулисање печатима, комисијама, дозволама и сл. Миц по миц, просторни план уместо документа од јавног значаја постаје документ од приватног интереса. Пишући ово, размишљам шта ли моји бивши сјајни студенти Просторног планирања, који раде у министарству и Агенцији за просторно планирање, које је од посебног значаја за државу, и урбанизам, који је од значаја за локалну заједницу, мисле о свему овоме јер су на факултету учили нешто сасвим друго.
Изградња 2.023 стана
Зашто сам данас опет пао у несвест? Видим на раном јавном увиду план који сам на почетку навео и просто не могу да верујем. За приватног инвеститора ради се и разматра ППППН, којим се у горњем Земуну од Института за кукуруз, који има и те како значаја за заједницу и друштво данас и у будућности, изузима 50 хектара плодног пољопривредног земљишта да би се на том месту градили приватни стамбени и пратећи објекти за које ће град или држава да граде везну инфраструктуру: канализацију, гасну мрежу, улице, електромрежу и др. Дакле, 50 хектара злочина над јавним интересом (Институт за кукуруз) како би приватни наручилац плана (Z West RED) трљао руке радостан што има такву државу да преко Агенције за просторно планирање и урбанизам, која је носилац израде плана, гради како му воља. План су урадили архитекте и анонимна фирма из Београда МARKOM Project line, регистрована за „инжењерске делатности и техничко саветовање” (?!) без иоле искуства са планирањем. Читав садржај плана је погрешно урбанистичко решење без икакве везе са окружењем, са крајње упитном идејом конверзије дела пољопривредног земљишта у грађевинско. Планом је предвиђена изградња 2.023 стана за око 6.000 становника, са пратећим садржајем. Све личи на малу комету која је одједном пала с неба (видети слику).
Кардинално је питање зашто просторни а не урбанистички план? Какав стратешки интерес има држава од овога да би се радио просторни план? Ако нема, какав је то интерес, или каква је то невоља натерала Владу Србије да донесе одлуку о изради просторног плана ако се зна да је локација у оквиру градског грађевинског подручја и локалне заједнице општине Земун? Да ли је влада свесна да се овим рогобати цео систем планирања у Србији, из које је лансиран појам просторног планирања афирмисан у целом свету? Да ли је то све последица накарадног аматерског правног система (Закон о планирању и изградњи и др.) или је то намерна грешка направљена под нечијим утицајем.
Повластице инвеститору
Све заједно у јавности покреће сумњу да је реч о дебелој корупцији, то јест о давању повластице инвеститору да брже и јефтиније дође до планиране изградње, рушећи на путу све препреке од којих се једна зове урбанистички план. А морално питање је за архитекте, лаике који потписују просторни план за који нису квалификовани: зашто их је упутила државна служба да раде просторни уместо урбанистичког? Постоји ли ту нека тајна веза са нечијим интересом? Има ли то неке везе са протестом студената, који оправдано захтевају нормалнију правну државу? Кад смо већ препознати као први у свету за све и свашта, треба ли можда смислити и увести у правни систем нови појам просторног урбанизма и тиме истовремено фузионисати државни, јавни и приватни интерес како не би било забуне? Господа која управља овом државом требало би једно јутро да се погледа у огледалу и упита: „Па шта ми то, побогу, радимо?”
