Криви и без своје кривице

„Родила се крива без икакве своје кривице, читавог живота одбачена, жигосана, без икакве своје кривице... У њој тиња очај, као темпирана бомба која експлодира и однесе себе и све око себе... Измучена неправдама, отерана преко граница разума, почини тежак злочин... и почиње да робија све своје и туђе кривице... Гледајући њен живот, пре бих рекао да га не почиње, већ да наставља да га робија. Крвава бела хаљина сашивена за свадбу које никада неће бити, њеним рукама шивена, њеним рукама окрвављена. Са њом су је шили и крвљу умрљали сви они који су је издали и занемаривали. Део робијања њима на савест.”

Овим потресним речима, које боле и пеку, завршава се друга епизода треће сезоне маестрално написане серије „Бранилац” рађене према истинитим догађајима, а на основу књига у које су своје велике случајеве забележили наши сјајни врсни, посвећени браниоци, односно адвокати који су се заклели да ће бранити сваког човека и мотиве због којих су скренули са пута разума... Јер основно право сваког човека је право на одбрану и право на правду... Право на реч... Да ли и данас чујемо човека који се бори против неправде или му без права на одбрану стављамо тешке ланце?

Са пуно разумевања њихових емоција, јер смо сви ми, пре свега, људска бића са осећајем правичности, бола и често неправде која нас као тежак непатворени камен притиска, славни браниоци борили су се и за те злочинце чија недела разумемо, понекад и оправдавамо... који нам отварају очи за све оне чије су шаке окрвављене и који су нас повукли у понор, очај, у жељи да сами пресудимо када надлежне институције закажу... и који нису могли да се носе са том људском неправдом, јер човек је човеку највећи непријатељ. И зато је ова серија катарзична, отрежњујућа... Поставља нам питања да ли део казне иде и нама на душу... Да ли робијамо своје или туђе кривице... И колико смо сви саучесници једног великог злочина...  

Родили смо се криви без икакве своје кривице... Читавог живота одбачени... У нама тиња очај као темпирана бомба... Измучени неправдом... Настављамо да робијамо живот... и сви они који су нас издали и занемаривали...

Браниоци и тужитељи... Брањени и тужени... Нека се присете заклетве са почетка ове серије: „Заклињем се да ћу дужност адвоката обављати савесно, да ћу се у свом раду придржавати Устава, закона и других прописа, Статута адвокатске коморе и Кодекса професионалне етике адвоката и да ћу својим поступцима и понашањем чувати углед адвокатуре”. Са руком на законику... И с разумевањем човечности и свих наших слабости... Јер, када се закон и човечност удруже имаћемо здраво друштво...

Пре и после ове серије гледали смо дебатне и информативне емисије. Да ли су уредници, новинари и репортери браниоци или тужитељи? И хоћемо ли икада имати објективно новинарство, без уплива интереса, часно и по етичким кодексима... Или смо и ту отишли преко граница разума? Осуђујући или бранећи...  

Када ћемо имати емисије без режираних ситуација, без унапред договорених питања, без промоција, без улагивања саговорницима, и полтронства, без идења низ длаку... а зарад истине и грађанских интереса? Без обмана и манипулација? Да ли су нам дебатне емисије постале попут ријалитија или вежби драме студената драмских уметности када главни јунак уђе у кадар у драматичном тренутку? Када ћемо разликовати збиљу од симулакрума?

Зато имамо и водвиље и драме. Телевизије су нам више заличиле на оне прве. Без великих истина, и заплета, често предвидљиве и прозаичне... Лишене смеха и подсмеха... И, нажалост, слика и прилика нас самих. Уз обавезно исклизавање и падање пред очима јавности... Без овог драмског елемента нема ни шоуа... „The Show Must Go On!”