Марш слободе у савршеном реду
Кореографија Марша на Вашингтон за послове и слободу је показала како је скривањем идентитета могуће промовисати солидарност. Друго је време и другачије су прилике. Овог пута, кореографија је проширена на стотине километара, а марш који се догађа предводе студенти
У оперској представи посебну врлину доноси обликовање масовних сцена. Од „Тријумфалног марша” у „Аиди”, „Хора робова” у „Набуку” или „Дочека тореадора” у „Кармен” имамо прилике да видимо како кореографија доприноси снажном утиску који подвлачи музичку драму. Уместо да једноставно подигну сценску завесу и да се тамо затекне читав ансамбл спреман да наступи, редитељи се одлучују да хор полако улази и попуњава сцену, стварајући динамичне мизансценске слике.
Динамика ансамбл сцена потиче још из антике, када је на Дионизијским свечаностима прослављана жетва. Свако је могао да као слављеник парадира улицама носећи традиционалне векне хлеба, пехаре вина и дрвене фигуре Диониса, заштитника театра. У амфитеатрима су одржавана такмичења драмских песника, на којима су победе односили Есхил, Софокле и Еурипид. Сцена је постајала територија вештих извођача који су се по њој кретали или седели остварујући живу везу са публиком.
Термин карневалски увео је Михаил Бахтин 1930, описујући посебне представе које су се једанпут годишње одигравале у средњовековним градовима. У њима су се сељаци одевали у господска одела и тако су се понашали, док би се њихови господари пресвлачили у одећу коју су носиле слуге и повиновали се онима који су их уобичајено слушали.
Бахтин је посветио велику пажњу измени улога у току карневала. Господари су могли да осете како изгледа када их третирају као инфериорне, али и више од тога – надао се да ће сељаци и слуге осетити укус слободе и наћи начин како да тај осећај задрже. У сенци Стаљинове тираније, Бахтин је замишљао да карневалско може да понуди нову енергију која ће његове земљаке подстаћи на побуну. Слутећи ову претњу, Стаљин га је ућуткао 1939.
Бахтин, међутим, није добро „прочитао” карневал. Било је потребно нешто друго уместо ослобађајуће спонтаности карневала и ритуала, нешто што има чврсте норме и правила. То не значи да је у карневалском било нечег „погрешног”, већ да ритуал сам по себи није креативни догађај. Била је потребнија другачија врста представе која би могла да изазива и поткопава господара.
Марш на Вашингтон за послове и слободу одржан је 28. августа 1963. године. Организовао га је Бајард Растин, вођа црначког покрета за грађанска права, који је намеравао да у главном граду САД придобије широку подршку за борбу против расне неправде која се дешавала на америчком Југу. Данас се овог догађаја присећамо због говора Мартина Лутера Кинга „Ја имам сан”. Али овај говор је био само кулминација пажљиво обликованог, пријемчивог позоришног догађаја. Власти су припремиле полицијске псе, водене топове и полицајце који су патролирали на коњима како би сузбили насиље које су очекивали, верујући да се свако велико окупљање неизбежно преображава у насиље. Међутим, ова политичка церемонија није довела до крвавих сукоба, као што се то раније догађало на Југу. Мартин Лутер Кинг је био под утицајем покрета грађанске непослушности Махатме Гандија и заговарао је ненасилни отпор. Разлика је, међутим, постојала. Ганди је тражио она места и активности на којима се очекивала насилна реакција власти. На пример, тражио је да народ производи со, пошто је производња соли била монопол који су контролисали Британци. Он је знао да ће Британци људе који суше и пакују со третирати као криминалце. Ганди је веровао да ће Британци у насилним реакцијама на невине послове које обављају Индијци показати јасну шупљину свог права да владају у Индији.
Бахтинов карневал
У Америци је ненасиље имало другачији карактер. Уместо да се усредсреди на појединачне активности, Кинг је прозивао дискриминацију у ширем потезу. Борбе за десегрегацију школа, ресторана и јавног транспорта на Југу биле су неодвојиво повезане. То је изазивало власти да насилно реагују, правдајући своје реакције оптужбама да су то испровоцирали протестанти. Растин је морао да превенира претеране реакције власти и у томе је успео. Током марша није било већих сукоба који су могли да буду разлог да се умеша полиција, Национална гарда или Еф-Би-Ај.
Они су гледали у огромну масу која хода у реду и нису знали шта да раде. Били су неважни. Растинов рад као организатора је ишао много даље: он је домаћу и међународну штампу ставио међу протестанте, уместо да их пусти да стоје или да снимају са стране. Полиција се до тада није сусретала са протестима који су тако брижљиво кореографисани, а посебно их је изненадило то што су, уместо спонтаних, неконтролисаних и недисциплинованих Афроамериканаца, које су вековима бичем држали у ропству, пред собом имали савршено уређен марш за слободу.
На фотографијама из ваздуха приказана је маса која је тесно „спакована” у Националном молу, али су пролази на земљи омогућавали људима да уђу или изађу. Било је планирано да гледаоци могу лако да се прикључе маршу и да они који марширају могу напустити уколико имају природне потребе.
Растин је обликовао однос улица према Молу попут позоришног архитекте: излазак из кулиса (улице) који води на сцену (Мол). Улице су већ биле препуне протестаната који су носили поруке, али је Растин желео да они наставе да ходају према Молу како би га испунили тако да величина масе постане феномен по себи.
Већина говора на главној сцени није могла да одржи пажњу масе протестаната који су били физички далеко, тако да је постојала опасност да се људи разиђу. Овај проблем је решен организацијом малих догађаја на бочним бинама. Ту су свирале музичке групе из различитих делова земље и наступали говорници који су били озвучени само до одређеног дела масе. У тренутку расплета, сви мали догађаји су били заустављени и микрофони су повезани заједно, тако да су сви били фокусирани на фигуру коју је могао да види само део масе. Тада је одјекнуо величанствени говор Мартина Лутера Кинга.
Марш на Вашингтон је био инклузиван за све: црне или беле, стрејт или геј и – много више од тога – за припаднике свих класа. Растин је знао да пројекат расне афирмације може да успе само са белом радничком класом. Уколико би се они искључили, синдикати не би могли да дају институционалну помоћ. У оваквом догађају било је важно да маса људи не буде подељена њиховим идентитетима.
Светло као дан
За организаторе овог марша било је важно да створе атмосферу у којој се сви осећају опуштено, од оних на сцени до публике. Током марша Растин и његов тим учинили су све како би се сви који учествују у инклузивном маршу разликовали од догађаја које је организовала десница, у којима је увек драматизована оштра, демонизујућа разлика између „ми” и „они”.
Кореографија Марша на Вашингтон за послове и слободу је показала како је скривањем идентитета могуће промовисати солидарност. Друго је време и другачије су прилике. Овог пута је кореографија проширена на стотине километара, а марш који се догађа предводе студенти. Колоне младих људи пошле су из српских градова и промовишу јасне циљеве. Уједињује их заједничка вера, а на окупу их држи солидарност. Циљ је Трг слободе. Без обзира на кишу и суснежицу, много пре назначеног времена, Трг се почео пунити људима.
Почетак догађаја није најављен звучним сигналом, праском или сиреном. У напетом ишчекивању почињу спонтане реакције, најједноставнији слогани, продорне поруке, сви су погледи усмерени ка улицама одакле би требало да дођу колоне студената. Киша престаје, нове и нове групе учесника, публике, сливају се са свих страна у густу масу, пунећи трг.
Сви прате вести које најављују долазак колона студената са различитих страна. Све јаче, све фокусираније разлеже се гласни хор који наговештава долазак оних који марширају. Увис полећу ракете. Снопови златне и сребрне кише просипају се и гасну у висинама. На тренутке је тако светло, као да је дан.
