О нади и сусрету на Сретење
Наративи о револуционарним традицијама 19. века сведени су на политички фолклор и квазипатриотски маркетинг, а њихов стварни идентитетски значај је у потпуности маргинализован
Недељама већ држим руке иза леђа. Приковане, да се не полакоме да нешто напишу о актуелном историјском тренутку чији смо сведоци и активни учесници. Да се не праве да нешто знају и разумеју, те да су у стању да логички објасне слојевиту, да не кажем хаотичну, стварност. Међутим, у тренуцима непажње и болећивости према сопственом немиру, отму се контроли па крену да плету по тастатури. Но, у ком год правцу да се запуте, сачека их некакав ћорсокак: с једне стране, револуционарни полет, велика инвестиција наде и много акумулиране љутње, а с друге, сијасет могућих тумачења, превише лошег искуства, истрошен друштвени и људски капитал (о економском и да не говоримо), лоше глобалне геополитичке прогнозе, премале шансе за победу хуманистичких идеја и идеологија. Не можеш више ни у шта да будеш сигуран. То је уједно и најпаметније и најнеподношљивије „сазнање”.
У стању „мудрог” и немог посматрања затекао ме је позив уреднице да напишем нешто о Сретењу, државном и верском празнику, Дану државности Републике Србије. Позив је дошао као со на рану, али и као изазов. Ипак, није философски ћутати (тако бар гласи слоган исписан на паноу на згради Филозофског факултета у Београду), а није ни патриотски, ни хришћански, иако се у последње време чини да је тишина једино што је остало да се каже. То су уосталом показала и свакодневна петнаестоминутна ћутања побуњеног становништва Србије. Прво којем сам присуствовала – оно приликом масовног окупљања на Славији – подсетило ме је на мој текст написан пре више од десет година поводом погибије троје младих људи на Ади Хуји. Текст се звао Дугачки минут ћутања и позивао је на отрежњење друштва чијем систему вредности почињемо да приносимо крвне жртве. Шта се све десило у међувремену и где смо данас, није неопходно овде набрајати.
Однос цркве и државе
Сретење се као државни празник слави у знак сећања на почетак Првог српског устанка 1804. и доношење првог модерног устава Србије 1935. године. Било је то време „буђења народа” диљем Европе, а за наш устав историчари пишу да је био један од најдемократскијих на Старом континенту. Вођена угледним људима из народа, устаницима, а касније и малобројном образованом интелектуалном и црквеном елитом, а надасве родољубивим и способним појединцима, Србија је кренула у правцу стварања модерне, националне државе. Међутим, земља земљорадника и сточара, обдарена природним и људским богатствима, била је, a чини се до дана-данашњег и остала, невољна жртва тешких историјских усуда: ратови, масовна страдања, непатриотске управе, погубне идеологије, туђи интереси и, на крају, глобалне „неопошасти” либерални капитализам и колонијализам. Списак несрећа је дугачак, а његов епилог је чињеница да ми данас државу практично и немамо. Наши ресурси више нису наши, а релативни пораст стандарда становништва Србије дугује се управо упливу страног капитала у локалну привреду. Продате су воде, струје, рудници, земља, путеви, градови, индустријска постројења, споменици културе, места колективног сећања. Осим тога, држава, која би по дефиницији требало да штити сопствени правни поредак, те телесни, морални, друштвени и духовни интегритет својих држављана, то одавно не чини. Функционисање државних институција озбиљно је доведено у питање корупцијом, запошљавањем некомпетентних, политички подобних кадрова, одливом мозгова и недовољним финансијским издвајањима за кључне елементе просвећеног друштва. Када се томе додају системи вредности промовисани популарном културом и злочиначким медијима, пропаст је загарантована. Због свега тога, празновање Сретења као Дана државности данас је више него иронично. Наративи о револуционарним традицијама 19. века сведени су на политички фолклор и квазипатриотски маркетинг, а њихов стварни идентитетски значај је у потпуности маргинализован.
Одлука да се Дан државности поново веже за црквени празник донета је 2001. године на таласу ревитализације друштвене улоге Српске православне цркве и унапређења њених односа са државом. Био је то још један од многобројних доказа раскида са наслеђем социјалистичке Југославије, као и део оживљавања старих и изградње нових колективних идентитета утемељених на нераскидивој вези етничког и конфесионалног припадања. После вишедеценијске скрајнутости, Српска православна црква почела је да се обнавља и споља и изнутра. Истраживања су показала да је она већ током деведесетих година двадесетог века постала институција која ужива највеће поверење грађана, што ју је учинило пожељним политичким партнером. Међутим, на питање да ли и на који начин Црква треба да се бави политиком и какав треба да буде њен однос са државом, свако од њених водећих људи је одговарао на свој начин. Слично је било и са одношењем према различитим друштвеним проблемима. Док су Руска и Грчка православна црква дефинисале своја социјална учења, СПЦ то није урадила до данашњих дана. С друге стране, њена унутрашња ревитализација јесте ишла узлазном линијом. Она је подразумевала обнову централне мисије Цркве, која се врши кроз литургијско богослужење, те унапређење теолошког образовања клера.
Не желећи никако да умањим величанственост евхаристијског сабрања којем и сама редовно присуствујем, ипак ми се чини да је у целом овом процесу направљен озбиљан пропуст, који и код активних верника, а камоли код оних традиционалних (о атеистима и да не говоримо) оставља горак укус у устима. Да ли се услед посвећености литургијском богословљу, те расправама о честом и ретком причешћивању с једне стране, и настојања да балансира на политичкој сцени, са друге, Црква отуђила од реалног живота, од живота обичног човека? Када је 2014. године руски режисер Андреј Звјагинцев снимио филм „Левијатан”, постало је јасно да ово питање не мучи само наш део православног света. Главни јунак филма је парадигма савременог човека пред чијим страдањем затварају очи они који су најпозванији на дела милосрђа и братске љубави.
Затварање очију
Зашто Српска православна црква затвара очи пред стотинама хиљада људи који последњих неколико месеци живе на улицама градова широм Србије, тражећи успостављање правне државе? Историја и тридесетогодишње „протестантско” искуство су нас научили да не постоје спонтане револуције, али исто тако и да се њихова стратегија омасовљења заснива на снажној покретачкој моћи наде. Искрена нада да је промена могућа покренуће становнике Србије да овогодишњи Дан државности прославе под ведрим небом учествујући у дубоко симболичком и дубоко политичком чину побуне против Левијатана у који се претварају отуђене друштвене и државне установе.
Овде није реч о политици у оном вулгарном, свакодневном значењу страначког политичарења, него о политици као конструктивном односу према стварности, као чину њеног креативног осмишљавања и обликовања. И Црква је позвана да се на тај начин бави политиком и да макар скромним мајчинским гестом покаже да је присутна, да се на њу може рачунати и да се брине о сваком човеку. Зар не би то био прави мисионарски потез? Зар не би на тај начин предупредила могуће странпутице у разрешењу кризе? Не би ли то био прави сусрет на празник Сретења? Тог дана 1804. године срели су се српска традиција и српска модерност; у народном тумачењу, тада се срећу зима и пролеће, а у хришћанском предању, био је то сусрет човека и Бога – старца Симеона и Исуса Христа.
