Архимандрит Тадеј витовнички упорно је упозоравао: „Какве су ти мисли, такав ти је живот.” Тим речима указивао је да све потиче од мисли, а да је човек одговоран за своје мисли, самим тим и за свој живот.

Све зачиње у духовном свету. Ту се осмишљава. Мисао претходи речи, из речи настаје дело. Мисао постаје делатна тек када у реч (исказану или неисказану) прерасте. Човек је господар своје мисли само док је она у њему, док се не оваплоти у реч. Зато је битно да се човек не предаје штетним и погубним мислима.

Шта све на ум падне

Као што се човек среће и посла има и с пожељним и непожељним људима, добрим и злим, тако он бива у прилици да му на ум долазе и лепе и ружне мисли, и добре и зле, и корисне и штетне. А да ли ће их у себе примити, и да ли ће се њима предати, то само од њега зависи.

Бог човеку добра дарује и пут спасења показује. Ђаво би човека с тог пута да сведе. Отуда човек бива изложен и спасоносним и погубним (по)мислима.

Наш савременик, грчки психолог Елевтериос Елевтеријадис то сликовито објашњава: „Наша глава је као једна кућа. Кућа у којој живимо. Сваки час дођу разни пролазници и куцају на врата наше куће. Ови посетиоци су мисли. Помисли. Као што у свом дому не можеш да предвидиш када ће ти неки пролазник покуцати на врата, тако не можеш то ни у својој глави. Не можеш предвидети када ће нека мисао доћи. Кад ће ти мисао покуцати на врата. Свако има право да дође и покуца на врата твоје куће. Сходно томе, која год мисао `пожели` – долази и куца на врата твога ума... Ми одлучујемо коме ћемо отворити врата, а кога ћемо оставити напољу да куца. И како то одлучујемо? Тако што просуђујемо. Гледамо. Испитујемо нашег посетиоца. Као кад ти куцају на врата куће – пре него што их отвориш, упитаћеш ко је, погледаћеш кроз прозор, гледаћеш кроз `око` улазних врата и одлучићеш у складу са тим – исто то се дешава и с умом...”

Не иде незвани гост на врата сваке куће. Иде само тамо где рачуна да може да се окористи.

Исто тако мисли заживљују и делатне постају само тамо где се приме и где се потхрањују.

Човека разне мисли походе, али од стања његовог духовног бића зависи које мисли ће прихватити и којима се посветити. У позвању своме човек опстаје само ако га разум води. Зато је потребно да најпре мислима његовим разум руководи. Али, нажалост, дешава се да се човек преда штетним и погубним мислима, па га оне воде. За таквог човека људи који држе до части и људског достојанства кажу да је „изгубио разум”.

Што је човек духовно снажнији, просветљен и с неопходним знањем, он ће лакше наћи пут којим ће да избегне налет лоших мисли. У самоодбрани, у ум ће призвати нешто што је и лепше и вредније од тога што му се кроз мисли нуди.

Мисли човека или узносе или обарају.

Оне се по понашању човека препознају. Отац Тадеј каже: „Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте – онда је у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен.”

Предочава то на конкретном примеру: „Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи, него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира, нити утехе.”

Како призивамо или одбијамо људе

Тако је у свакој заједници где су људи упућени једни на друге. Свако од нас мислима својим утиче на „климу” расположења у средини у којој се налази. Али утиче и на своје здравствено и психофизичко стање. Добре мисли воде ка успостављању склада у човеку. Мислима призивамо или одбијамо људе.

Када се неко непријатељски постави према вама, застаните, усредсредите се на себе, па покушајте да увидите шта је разлог његовог неспокоја и агресивног понашања; настојте да му мисаоно помогнете, тако што ћете му добро мислити, показати љубав, пожелети да се смири и да и он добро мисли; потом ћете видети како га „разоружавате” и „придобијате”.

Велика је моћ мисли, само што то људи у немиру своме не виде; немају стрпљења да сачекају, па да виде добре плодове добрих мисли.