Човек у детету
Неко се толико удаљи од себе и од других људи да не види ни своју децу иако су поред њега. Посебну одговорност имамо за однос према потомству
На југу Србије, у пиротском крају, има изрека: „Не знаје се как`в че пет`л буде кад пилето порасте.” Тиме се метафорично указује на потребу да се бди над одрастањем детета, како би у доброг човека стасало.
Склони су људи да говоре шта би и како би требало, да маштају о будућности, али услед недораслости и опчињености ликом својим у замишљеном огледалу не виде далеко од себе.
Последице осете најмлађи
А од човека се само мало тражи – да буде свестан позвања свога и да пружи руку човеку поред себе.
Посебну одговорност човек има за однос према потомству. Оно што човек чини или не чини сасвим извесно мање или веће последице на децу оставља.
Горд човек не види мањег од себе.
Дешава се да се човек толико удаљи и од себе и од других људи да не види ни своје дете. Не види човека у детету. И дете је – човек, који учи и који се развија. Човек најчистијих видика.
Свако од нас носи у себи неизбрисиве слике из детињства.
Дете све памти. Није исто кад се учи у детињству и када се учи у познијем добу.
У односу према деци показује се колико је човек одговоран пред будућношћу својом.
Жито се у обрађеној њиви сеје и у току раста прехрањује; млада биљка се негује и од корова брани; на дрво које расте мотри се да право и правилно израсте.
Патријарх Павле очински је упозоравао: „Није важно ко одакле потиче, већ у шта узраста.” За узраст детета није одговорно само дете, него свако од нас који смо дужни руку да му пружимо.
Детињство је темељ човека.
Дете најпре учи од родитеља и од других ближњих, а тек онда од оних који су задужени да децу уче. Дете прво опонаша старије, а тек онда гради свој вредносни систем. Како ће (се) ко научити, не зависи само од њега, од онога ко се учи, него и од оних који га уче, али и од оних који допуштају и стварају амбијент да се тако учи.
У архивама и из старих новина ишчитавам како се, као по каквом правилу, у свакој генерацији старији људи жале на младеж. Жале се на оне који ће се касније жалити на млађе од себе, а ови потом на своје потомке. И све тако до наше генерације. И ми се олако жалимо на омладину нашу. Ако деца чине нешто што не би требало или не чине оно што би требало, за то су најпре одговорни родитељи њихови. Старији показују пут млађима.
Живот је надахнуће. А оно је могуће само у слободи. Зато деци треба дати слободу: да истражују свет, да живе пуним плућима и да тако развијају своју личност. Стваралачки настројено дете стваралачки је члан друштва.
Разуман човек осећа одговорност за правилно одгајање деце, иако можда не зна стручно да објасни зашто је шта потребно. Он ту потребу осећа. Научници и други стручни људи труде се да објасне кад, у ком добу дете поверење и сигурност стиче, кад опонаша ближње, кад усваја туђи, а кад гради свој вредносни систем, кад које потребе има...
Тако, амерички психолог Ерик Хомбургер Ериксон (1902–1994) констатује да постоји осам ступњева психосоцијалног развоја личности. Први је стицање основног поверења (одојче), други је стицање аутономије (2–3. године), трећи су иницијативе (4–6. године), четврти је марљивост (6–11. године), пети је формирање идентитета (12–20. године), шести је интимност (20–25. године), седми је стваралаштво (25–65. године), а последњи, осми јесте интегритет (од 65. године до смрти). Човек који се не удубљује у стручне анализе, радиће по свом осећају; једноставно, он зна да се над развојем човека мора увек бдити.
Животно клатно неизбежно иде у два супротна смера. Колико замахнеш, толико одмахнеш. Наш народ каже: „Добро чини, па се добру надај!”
Видиш ли мањег од себе? Ако видиш, надај се да ћеш мирно упловити у луку своју. Ако не видиш, очекуј тешке тренутке кад се приземљиш на меру своју. Временом копниш и земљи од које си узет све си ближи. Ако не видиш, далеко си се пребацио, изван себе отишао.
Силни падају, кротки се спасавају
Дете памти кад си силан био. А ти то углавном не знаш, јер ниси обраћао пажњу на мање до себе. Памти и топлу руку која га је помиловала.
Као што дете у човека стасава, тако је потребно и да човек у дете стасава. Да буде све ближи извору своме, да буде онакав какав је на овај свет дошао. Христос ученицима својим поручује: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.”
Силни падају, кротки се спасавају!
