Добро се добрим враћа

„Мало има ствари које ће људе више одобровољити него кад им испричамо велику несрећу која нас је недавно снашла.” Управо једном таквом одобровољавању сведочимо. И ми, али и телевизије. У несрећама вазда живимо, а тренуци одобровољавања ту и тамо нас снађу. Ових дана занимљиво је било видети како се поједине телевизије, из часа у час, из минута у минут, одобровољавају. И да ли су нам у несрећи сапатници, саучесници, хушкачи... или, пак, миротворци. ТВ програм ових дана гледали смо као важну утакмицу националне репрезентације и шалтали канале, опредељивали се, скандирали, псовали... Свакако смо се пробудили из зимског сна, хибернације, заузимајући ову или ону страну. Важно је било придобити оне који у телевизију још увек верују, као у Библију... Са младима су већ одавно изгубили битку...

Људи нису заточеници судбине, већ властитог ума... А управо им тај ум креирају медији... Јер, најчешће своје мишљење о људима формирамо након десет секунди што погледамо вести на малом екрану. Зато ни не чуди што се телевизије толико такмиче да нас, у складу са својим интересима, преобликују...

Друштвених немира је увек било и биће јер је у природи сваког мислећег бића да негодује, да осећа неправду, да се бори за једнакост и сушту егзистенцију. Али оно што нас је изненадило је да смо се уљуљкани, хипнотисани, умртвљени и поражени од ријалитија и ТВ сапуница, напокон освестили, уштинули и увидели да смо још увек људска бића, да осећамо, разумемо, да имамо емоције, да у нама још увек има и солидарности, осећаја правичности, хуманости, емпатије, те тако модерне већ отрцане речи која се више помиње, а мање примењује... али и мржње, љубоморе, зависти, реваншизма, охолости, властољубивости... Која ће од ових људских особина победити? И хоће ли нас све оно што се дешава на улицама заиста извести на прави пут да бирамо стручне, а не приучене, да бирамо образоване, а не корумпиране, да волимо природне лепоте, а не вештачке, да се боримо за вредне, а не да лење носимо на својим плећима... И да сваки мукотрпни труд буде награђен, а не онај са страначким титулама и заслугама... Или ће нам се осладити и убрзо досадити талас бунтовништва, чији је део пријатно бити, који нам уноси неопходну дозу динамике у наше досадне бесциљне животе. Или ћемо се убрзо вратити старим навикама и наметнутим „вредностима”, немајући снаге да прво променимо своје животе, мењајући тако и све остале.

Јер, да је човечанство одувек било разумно, историја не би била дугачка хроника глупости и злочина... Верујем да ћемо бити разумнији од претходника... И да ћемо се макар мало мрднути с мртве тачке.

Нашли смо се поново на бесциљном путу ка неком бољем сутра, који је испуњен и рупама и закрпама, и друмским разбојницима, баш као и чувене „Камионџије” које возе још један круг, у потрази за бољим животом. Обесправљени, понижени, деградирани, колико год карикатурално и наивно представљени, у комичном жанру, суочавају се са бескрупулозним криминалцима, хохштаплерима, преварантима, али образ, част и оно зрно човечности никада не губе. Образовани и начитани библиотекар Жића једва саставља крај с крајем и прехрањује своје четворо деце јер данас нико не чита, а учене нико не ферма. Али, он је срећан и задовољан човек иако стално изнова почиње од почетка. Његов пријатељ, сапатник и кум, поштењачина Баја је због јуначког чина поново на улици. Иако је схватио да се добра дела данас не исплате, он не губи наду... Да ли смо сви ми помало Жића и Баја, камионџије на путу у суноврат, на којем не видимо јасно путању којом идемо, а још мање хоризонт...

Добро ће победити, и снага човека, у то не сумњам... Јер, то је серија... Зато се и праве, да би нас бар мало просветлиле. А хоћемо ли умети да од серије направимо живот, а не обрнуто, то само од нас зависи...

Величина човека не огледа се у његовом богатству, већ у његовом интегритету и способности да на људе око себе утиче позитивно. Надам се да ће и телевизије кренути тим путем... И препознати да се добро добрим враћа.