Откровење на Студентском тргу
Jедан северноамерички туриста ког сам служила сео је за клавир и почео да свира за жену с којом је вечерао. То је потрајало добра два сата, a мени је било потребно да већ једном одем и да излепим по улицама летке на којима је писало „Али немојте да бомбардујете Југославију
Mемоарско-новинaрска сећања Аргентинке
***
Божић у земљи Џејн Остин. Доћи у привилеговане крајеве Енглеске и даље делује деветнаестовековно. Моја аустралијска свекрва, која већ шездесет година живи у овој земљи али никад није желела да дода још једну националност, износи на кухињски сто албум с фотографијама са једног путовања на које је ишла са својим оцем кад јој је било петнаест година. Ето њих на египатским пирамидама у време кад је око њих километрима била само пустиња и нико им није бранио да се по њима пентрају. У Партенону, који је изгледао као у Периклово доба. Мада њима жели да докаже како је једном давно била млада и смела, моја свекрва гледа те слике некако са одстојања, прелеће преко њих брзо и нестрпљиво, као да су туђе.
Док она преиспитује своју прошлост, истовремено и ја то радим. У мом случају, затичем себе пре тридесет година док се спремам да пређем једну београдску улицу, у августу 1997. Нису ми потребне фотографије јер је то један тренутак откровења, толико да сам се много пута касније осетила фрустрирано откривши његову јединственост. Као што рекох, чекала сам да пређем улицу од Студентског парка до Филолошког факултета. Сунце није било превише јако за лето у јеку и тада сам, за мање времена но што траје једна песма Рамонса, донела одлуку: морам да се преселим овамо; морам да схватим ово место; морам да говорим одавде, јер се ту осећам потпуно срећно, немам појма зашто, али то уопште није важно. План ће бити остварен у мају 1999.
Кад сам доживела то откровење на преласку улице, била сам већ две недеље у Србији. Пристигла сам са Канарских острва, где сам привремено живела, да бих видела како Емир Кустурица снима филм „Црна мачка, бели мачор”. Дошла сам као љубитељ његових филмова, уопште нисам била мотивисана новинарски јер, мада сам технички била новинарка, још нисам имала јасну представу о чему бих извештавала. До Кустурице и његове екипе дошла сам захваљујући многим случајностима, почев од пусте туристичке канцеларије у теразијском подземном пролазу где ми је шефица рекла да нека њена рођака ради као шминкерка на сету. Обавила је неколико телефонских разговора и послала ме право у Сурдук: добро де, не баш право, јер сам морала да променим два аутобуса и успут сам се изгубила, па сам на крају ручала у кући неке професорке математике ко зна где. Следећег дана села сам на прави аутобус и стигла на лице места. Трећег дана у Сурдуку пет-шест ликова је напртило велику металну бурад и прошло поред сета, село у малу барку и отиснуло се Дунавом. Прво сам помислила да су део филмске екипе, јер су буквално улазили и излазили са сета, али ми је нека тамошња девојка објаснила да су то у ствари њене комшије, шверцери горива које им је нека лађа довозила реком. Кустурица је снимао филм о ембаргу и ту није имало више ништа да се каже. Сећам се да се тог дана грдно наљутио на некога. Из својих редитељских колица није престајао да га псује, и то преко мегафона: „Је..ћу ти дрогерашку мајку!”
После такорећи три недеље проведене што у Босни, што у Србији, одлетела сам авионом у Женеву, где сам остала неколико дана. Сећам се да је једна чистачица сваки час склањала прво јесење опало лишће из сливника. То ревносно чишћење ми је изазивало неку празнину. То ми се и даље дешава кад прелазим из источне у западну Европу: има нечег дивљег и непосредног што се губи прелазећи из једне у другу географију, нечег што истовремено бива животно и тешко. Крајем деведесет седме, напустила сам Канарска острва и вратила се у Буенос Ајрес. Требало је да се припремим за Југославију.
На погрешном месту
Међу мојим разним пословима у 1998. била сам и келнерица у врло скупом ресторану у Пуерто Мадеру (негдашња лука Буенос Ајреса претворена средином деведесетих у најлуксузнији део града са ексклузивним ресторанима, стамбеним зградама и хотелима, прим. прев.), власништво најславнијег кувара у Аргентини. Према изричитој жељи власника, екипа ресторана била је егзотична и неефикасна: практично сви су били странци, половина њих је имала универзитетску диплому, али нису били у стању да понесу два тањира а да се не поквари распоред ендивија. Сви кувари су нас мрзели јер нисмо пазили на њихову уметност, сем једног који је био крајње опуштен и који се забављао цртајући сосом анархистичко „А” на сваком тањиру послуженом политичарима који су долазили у ресторан. Тражио је од нас да постављамо „А” у уочљивој линији, али политичари никад нису тога постали свесни јер нису обраћали ни трунку пажње на ту појединост. Поручивали су изузетне оброке гледајући у јеловник, не престајући да говоре док су их јели не дишући.
Те ноћи ресторан је био такорећи празан, а ја сам желела да што пре завршим своју смену. Али један северноамерички туриста ког сам служила сео је за клавир и почео да свира за жену с којом је вечерао. То је потрајало добра два сата, или ми се сад барем тако чини. Мени је било потребно да већ једном одем и да излепим по улицама летке на којима је писало „Али немојте да бомбардујете Југославију” (као парафраза песме Чарлија Гарсије „Али немојте да бомбардујете Барио Норте”). Био је један линк на листовима А4 које сам одштампала код куће да их у ресторану, ноћу после смене, излепим неким лепком који ми је правио кувар анархиста, такође из Патагоније, као и ја.
Упркос мојим постерима, бомбардовање се настављало, а ја сам себи деловала бескорисно и на погрешном месту, у Аргентини. Само моја мама се слагала са мном да „треба тамо отићи сада, јер ако то не учиним, никад нећу разумети те људе”. Она ми је чак позајмила паре да убрзам своје путовање. Неколико недеља пре но што сам кренула, обишла сам часописе и новине који су били заинтересовани за моју freelance сарадњу оданде, а Љиља, најбоља професорка српског на свету, која је живела у Буенос Ајресу и прихватила ме као ученицу на дуже од годину дана, покушала је да ме убеди да мало причекам. Пошто у томе није успела, поклонила ми је привезак у облику сребрне жабе – то је била моја амајлија. Увек сам је носила кад сам прелазила све могуће границе, док је нисам изгубила негде у Либији.
Летела сам из Буенос Ајреса за Франкфурт, а оданде до Будимпеште. Све са мојим славним аргентинским пасошем, који је био примљен као на црвеном тепиху у многим земљама Блиског истока и у Југославији. У чарапама сам сакрила мини-касете за диктафон и посетнице. Носила сам два велика кофера без точкова. Остаћу код моје пријатељице Наде, коју сам упознала преко интернета још 1998. Нисам имала никакав јасан план, али са жабом и својим очаравајућим српским попела сам се у минибус који се налазио крај мађарског аеродрома. Ту је било нас десетак путника, а била сам једина странкиња.
Улазак у Србију
Путовање је почело живахно, сви су причали и шалили се. То је било братство друкчије од аргентинског, заснованог више на дрскости и претераном поверењу. Овде је то било нешто више као заједнички живот у говнима, та толико посебна и романтизована солидарност кризе. Кад су ме у минибусу питали зашто идем у Србију, рекла сам им да сам професорка шпанског и да сам у Београду имала момка и желела сам да га видим, што је код свих прошло као сасвим нормално објашњење. На граници се куповао прашак за веш и зубна паста. Као што ће увек убудуће бити, на граници ме је полицајац натерао да изађем из минибуса, дуго проучавао мој пасош, поставио ми неколико питања на која сам одговорила као Мерил Стрип, да би ме на крају пустили. Само сам се тога плашила – да нећу моћи да уђем. Чим смо прешли на српску страну, атмосфера у минибусу је постала мрачна. Једино чега се сећам, што ме је подсетило на рат, била је сервисна станица у пламену и неки срушени мост и чињеница да су војвођанска насеља била у мраку. Две године раније, кад сам први пут ушла у земљу возом из Будимпеште, на једном од ових места видела сам како нека жена силази из воза. Перон је био празан и на њему је био само један мушкарац који ју је чекао са тек убраним сунцокретом који је скривао иза леђа. Из воза сам видела једну љубавну причу која је за жену још увек била будућа.
Схватила сам помало колико је сложена овдашња логистика кад је минибус стигао на Славију касно ноћу а ја покушала да се снађем како да стигнем до Надиног стана. Нисам чак добро знала ни где се налази. Један путник је извадио мобилни телефон и позвао фиксни број моје пријатељице и неколико минута касније нашла сам се у његовом луксузном аутомобилу на путу за Бежанијску косу. Први јунак мог повратка звао се Саша.
(Наставиће се)
