Плашимо ли се младости или старости
Можемо ли и на јави досањати тај сан о бољем друштву и људима који се међусобно чују... И о медијима који ће извештавати о лепоти и срећи, а не о поделама и ратовима...
„Најсигурнији начин да покварите младе, саветујете им да више поштују оне који мисле једнако него оне који мисле другачије.” Одавно је закључио Ниче. Још бољу легендарну мисао изрекао је Душко Радовић поручивши нам – да тучемо нашу децу кад почну да личе на нас! Да ли су сада наши млади заличили на нас када их тучемо или су показали непослушност што их све ове године нико није чуо, наметајући им прихваћене моделе понашања, учења, ћутања, незаинтересованости, неемпатичности..?
Још од колевке, деца су непослушна, радознала, бунтовна, имају 1.001 питање... То је у природи младости... А у природи старости је да ту непослушност или радозналост гушe, игноришu, да лупају ћушке... Уморни од живота и егзистенцијалних проблема, немамо стпљења да их чујемо, да попричамо, да видимо у чему је проблем, да их посаветујемо, помало и пустимо да лупе главом о зид... Да дамо одговор... Да им дамо шансу... Да нешто научимо и од њих.
Погледајте сваки колектив. Ретко ко ће новог младог човека испоштовати и чути, или нечем подучити. Пре ћемо их послати по кафу... Јер, тако то иде... Лакше им је гурнути мобилни телефон у руке... Гурнути их у собу... Упалити им цртаћ... Игнорисати...Очекивати копију себе. Него, сести са њима и поразговарати као са одраслима. Зашто? Плашимо ли се младости или старости?
Младе људе обично потцењујемо, или их терамо да буду најбољи, вундеркинди, не уочавајући њихове стварне жеље, потребе и потенцијале. Они јесу можда инфериорнија бића, али су у много чему паметнији од нас старијих, који смо застали у развоју и жељи да идемо у корак са временом. Застали смо на одавно наученом, наметнутом, прихваћеном и други глас тешко желимо да чујемо. Оног тренутка када схватимо да са нашом децом треба да разговарамо барабар, на равноправном нивоу, биће нам свима боље. И да они много тога боље виде, осећају и разумеју од нас јер им погледи нису замућени а срца још чиста... Када им покажемо да нам је стало, да их слушамо, да разумемо и да их прихватамо, увидећемо какву особу имамо пред собом, какво интелигентно, мислеће и осећајно биће безобзира на године. И то мислеће у њима треба подстицати. То важи за све нас, родитеље на првом месту, затим васпитаче, наставнике, здравствене раднике, колеге... Ослушните их... И тиме ћете их већ усмерити на прави пут. Чак и ако мисле другачије од нас.
Због тога их не треба тући, понижавати, омаловажавати и не схватати здраворазумски... Сетите се себе у тим годинама. Сви смо ми у некој младости исправљали криве Дрине, негодовали и осећали неправду. Данас смо се са том неправдом помирили. И то јесте живот! Пустимо их да и они то схвате.
Поштујмо неистомишљенике, саслушајмо их и не проливајмо крв због различитих ставова. И такође, присетимо се да су њихови вршњаци у Првом светском рату слати у ровове, као задња одбрана непријатељу. Показали су и тада снагу и храброст младости. Нови клинци сада су поново у неким својим рововима... А непријатељ – неправда и неразумевање... Доклегод су они нама на улицама, испред зграда, у паркићима, а не у мраку своје собе, за телефонима, или у подземљу, не морамо да бригамо....
Освануо је леп, сунчан, пожурели пролећни дан у освит краја вишекилометарског јануара. Топло жарко сунце нас је огрејало, природа је почела да пупи иако јој време још није... Улицом су се шетали неки срећни насмејани људи. Све је у граду беспрекорно функционисало... као у пчелињем саћу. Старији суграђани ћаскали су, с радошћу, са младима... Сви су полетно хитали ка својим новим радним обавезама... Млади су се дружили са својим вршњацима, а не са мобилнима.... Сви су се осећали безбедно, без страха од палица, ножева, песница... И онда сам се пренула. То је био само сан, који сам уснула док је напољу хучала бука шерпи и лонаца, пиштаљки... То се стручно зове утопија. Или замисао о идеалном друштву. Можемо ли и на јави досањати тај сан? Боље друштво и људе који се међусобно чују... И медије које ће извештавати о лепоти и срећи, а не о поделама и ратовима...
