Прва дела о српским краљевима

Професор др Томислав Јовановић проучавалац је рукописног наслеђа старе српске књижевности и цео радни век провео је у настави на Филолошком факултету. Студентима је предавао средњовековну српску књижевност, а сваки слободан тренутак користио да открије шта је све сачувано у старим рукописима, житијима, поезији, староставним књигама…

Написао је и приредио више књига. Последња, „Зборник краљева и епископа српских” (издање „Чигоја штампа”), проглашена је на Београдском сајму књига за издавачки подухват минуле године.

Наслеђе у старим рукописима

Већ је четири године у пензији, али и даље проучава наше старе рукописе: ових дана из штампе му излази још једна књига, „Сабрана дела” Марка Пећког, епископа из друге половине 14. века.

За допринос проучавању српске књижевности 2007. добио је награду „Александар Арнаутовић”. Орденом „Кантакузина Бранковић” Загребачко-љубљанске епархије одликован је 2010. Награду „Веселин Лучић” добио је 2018. за збирку песама „Зри зде”, као најбоље литерарно дело професора и сарадника Београдског универзитета.

Озбиљан човек. Озбиљан научник.

А онда професор Јовановић, дечачки искрено, каже како би волео да постоји нека временска машина, која би га вратила у прошлост. И то у тачно одређену прошлост. У средњи век.

„Често помислим како би било лепо да је могуће да се преместим у то време и да их све видим: и Светог Саву и оног што пише у некој пећини, колиби, у манастиру. То су наши први књижевници. Наши класици. Када се непосредно сретнете с датим рукописом, схватите да је то нечија рука писала. Тај неко, потпуно непознат, постаје вам близак. У тој старој књижевности славила се светлост. То старо је чаробно, а апсурдно је да је у комунистичким временима средњи век називан мрачним”, каже за „Магазин” професор.

Значај Јовановићевог рада је препознат и он је ове године добио поменуто велико признање. Част му је указао и патријарх српски Порфирије.

„Захвалан сам издавачу Жарку Чигоји који је прихватио да штампа дела наших проучавалаца старе српске литературе и језика у едицији која се зове ’Ортограф’”, истиче наш саговорник.

Није лако кратко објаснити шта садржи тротомна књига „Зборник краљева и архиепископа српских”, чији је аутор наш саговорник, али вреди покушати.

Дакле, као прво, архиепископ Данило Други започео је писање тог зборника, за наше владаре и црквене великодостојнике којима до тада није написана служба или житије. Реч је о 14. веку. И када је Данило то окончао, његови ученици и млађи настављачи употпуњавали су започето. Тај аутограф није сачуван. Један препис Зборника настао је 1553. године у манастиру Милешеви. Милешевски писари преписали су Зборник и даривали га Хиландару. Тај рукопис стајао је до 1896. године у српском манастиру на Светој Гори, када га је епископ, а потом патријарх, Димитрије позајмио и однео на проучавање у Београд.

Али ту долази до заплета какав се само у трилерима среће: рукопис је нестао. Губи му се траг…

А, онда се, неочекивано, рукопис изгубљеног Зборника из Хиландара појављује 1984. године у оставштини академика Јована Томића, коју је породица предала Академији наука и уметности.

„То је био тако велики догађај”, присећа се професор Јовановић и каже: „Коначно је пред нама једини целовит препис Даниловог зборника на српскословенском језику из 1553. године, мада млађи два века после настанка.”

И шта је даље наш саговорник урадио?

Прво је успео да окупи двадесетак до данас сачуваних преписа, неких у целини, неких делимично. Онда их је све проучио, прекуцао и упоредио и то приказао у пропратним фуснотама и написао увод обима једне књиге. Све то догађало се пре десетак година, али памти готово сваки тренутак од када је такву драгоценост добио у своје руке.

Још једно чудо се одиграло: текст из 16. века, из Хиландара укуцавао је у компјутер, основно средство писмености 21. века.

Отуда и следи питање коме је уопште намењен недавно објављени зборник?

„Наравно, намењен је најпре студентима и онима који се баве делима старе српске књижевности да би непосредније сазнали како се писало и шта се све збивало у средњем веку. Пре свега ту су описани животи српских краљева, Драгутина, Милутина, краљице Јелене, Стефана Дечанског, архиепископа Данила и других. Упознајемо околности у којима су они живели. Тада су били сукоби не само између Срба и Бугара, него и сукоби на самом двору”, објашњава наш саговорник.

„Једно од веома омиљених житија јесте о краљици Јелени Анжујској. Данило је са великом љубављу описао њен живот. Јелена је била веома учена и окренута народу. Приказани су њени страхови, кроз молитве да наступи мир, пре свега међу њеним синовима и у народу. И не, не помиње се никаква Долина јоргована, али има лепих описа њеног духовног живота. Она се обраћала својим духовницима на Светој Гори да их пита за своје недоумице, како да се понаша пред великим изазовима”, наводи Јовановић.

Европа у то доба, дакле у 14. веку, већ има витешке романе, такозвану лепу књижевност. Да ли српска средњовековна књижевност има нешто тог типа?

„Српски писци, као уосталом и словенски, нису неговали те жанрове, али су и Срби могли да читају повест о Тристану и Изолди, Роман о Троји, о Александру Великом, преведене на српскословенски, мада се не зна ко их је преводио. Вероватно је то био заједнички посао и Руса и Бугара и Срба.”

Задовољство и одговорност

За дела средњовековне српске књижевности Јовановић каже да је то наша класика, настајала вековима пре Вука Караџића! То је изворна књижевност.

„Већина нас није свесна нашег блага и нашег наслеђа, онога што је тек у оскудним траговима сачувано из тих времена. Бавити се тиме велика је одговорност поред задовољства. Писци средњег века, почев од Светог Саве, Стефана, Доментијана, Теодосија, Данила, јесу класици наше књижевности, као што су за Грке писци античке књижевности. У том времену ми се можемо укупном уметношћу и културом мерити с другим европским народима. Да није било турског поробљавања, мислим да би и у Србији настали први универзитети, чије би језгро били манастири”, уверен је наш саговорник,

Зато и млађима предлаже да прочитају нарочито Теодосијева житија Светог Саве, Светог Петра Коришког, да читају црквену поезију. Поезија је највећи домет старе српске књижевности.

Моја научна авантура

Наш саговорник памти када се на првој години студија књижевности, по препоруци професора Ђорђа Трифуновића, сусрео са старим рукописима у Археографском одељењу Народне библиотеке. Било је то доба када је много примамљивије било бавити се делима Мире Алечковић и Бранка Ћопића, а када су пред њега изнети најлепши рукописи с раскошним илустрацијама, он се без колебања определио за српску средњовековну књижевност.

Асистент за средњовековну књижевност постао је 1978, а следеће године у Хиландару је трагао за грађом за докторат о књижевном делу патријарха Пајсија, писца из 17. века.

„Било је то моје научно озарење: крочити у манастир који је био српски светионик у средњем веку, уз осећај да су ту боравили и Свети Сава и Свети Симеон, Доментијан, Теодосије, Данило”, каже Јовановић.

Сусрети с патријархом

После овогодишњег Сајма књига и награде за „Зборник краљева и архиепископа српских”, патријарх Порфирије примио га је са Жарком Чигојом у згради Патријаршије. Питамо да ли му је то био први сусрет с патријарсима?

„Сретао сам повремено најпре патријарха Павла, као и патријарха Иринеја у Патријаршијској библиотеци и у Музеју СПЦ. Долазио сам тамо често да бих прикупљао грађу за своја проучавања. Свраћао је често и патријарх Павле, који је био врло непосредан у сусретима с читаоцима. С патријархом Порфиријем срео сам се и раније док је још био професор на Богословском факултету”, каже Јовановић.

Петоро деце

Професор Јовановић има петоро децо, али Никола, Милица, Ђорђе, Марија и Ана нису кренули његовим научним путем, већ је свако изабрао свој. Има и четворо унучади: Андреја, Јању, Хану и Невена.

Како је успевао да се бави овим послом уз тако велику породицу?

„Увек је то текло некако усклађено: сви су били ту, али ја сам ипак успевао да радим, снажећи се њиховим окружењем. Сећам се како ми је млађи син, када је имао три године, стално седео у крилу док сам куцао докторску дисертацију. Али нисам могао дуго тако да радим, па бих се закључао у собу. Када бих га чуо како гребуцка на вратима и моли: „Пусти ме, тајо, да уђем…”, мени би сузе кренуле, али морао сам да завршавам захтеван рад”, памти он.

Овога дана нападоше ме триста зала

„Некада је врло изазовно и подстицајно читати маргиналије, записе на маргинама рукописа. Ту су записане природне појаве, догађаји и тренутна расположења писара. За једно помрачење сунца записано је: „Лета Господњег 1433, месеца јуна, погибе сунце 17. дана, десетог часа дана, у среду.” Наведимо и запис о животним невољама: „Овога дана нападоше ме триста зала. Авај, зла хартијо!”. Или код једне мрље стоји забележено: „Овде птица прхну да ми потре, орао је изео!” Постоје и духовити записи, као што је овај: „Овде покусих перце и уписах словце, и дође мушица и попи ми. И ја се ражалостих веома. И вргох се перцем и одбио крилце. И рече мушица: ,Јао, јао, јер ми је страшно жао!ʼ”, открива Јовановић посебне „посластице” у проучавању старих рукописа.