Петља по петља, ташна
Уз хеклање Ивана Ћеха Младеновић се опушта и прави поклоне, а своје рукотворине продаје само у хуманитарне сврхе, као што је био „Базар солидарности” НУРДОР-а
Судећи по друштвеним мрежама могло би се закључити да су ручни радови све присутнији, али на један нови начин примерен садашњем времену. За Ивану Ћеху Младеновић, фармацеуткињу и професорку у Медицинској школи „7. април” у Новом Саду, хеклање елегантне, дамске, ташне начин је да се опусти и искаже креативно.
Ивана, родом из Кладова, дипломирала је фармацију на факултету у Темишвару. Бирала је између Темишвара и Новог Сада. Стипендија је превагнула, остала је на студијама у Румунији, научила језик и за тај период је вежу, како каже, изузетно лепе успомене.
Румунска магија
– На почетку студија имали смо физику, хемију, математику, па сам могла да се снађем за први испитни рок и без знања језика – прича наша саговорница и кроз смех додаје да је румунски проговорила када је нашла дечка.
Желела је да остане у Темишвару и на специјализацији, али је прва од троје деце, а и они су стигли на ред за школовање. Зато је дошла у Нови Сад.
– Често се шалим с ђацима, када им кажем нешто што други не знају, да је то мало румунске магије – каже Ивана, мајка двоје деце.
Иако јој не треба много времена да у дело спроведе оно што науми, ипак због обавеза тешко проналази времена за свој хоби колико би волела.
Хеклање и плетење се учило од мајке, баке, тетки. Међутим, Ивана је уписала курс хеклања, све популарнији посебно међу младима. Била је, каже, на три од уплаћених пет предавања, али ћерка Магдалена је била мала, па је остало савладала сама. Помажу и савети с интернета и „Јутјуба”.
Зашто хеклање?
– Дођете у неке године када се наметну питања шта даље, менопауза „куца на врата” треба се изборити с неуравнотеженошћу хормона. Размишљала сам како су то некада наше жене пребродиле и остајале у памети до 80, 90 година. Мора да им је у томе помогао ручни рад. Жене које су имале нека непријатна животна искуства рекле су ми да их је ручни рад спасио. Испоставило се да то мени иде од руке и да ми прија – каже Ивана.
Од свега чиме се људи баве у слободно време, хеклање и плетење је посебно инспиративно и корисно. Њиме се можемо релаксирати, умирити нерве, удружити у заједничком послу, направити одећу, обућу, накит, кућну декорацију, ћебе, играчке. Ивана се определила за торбе.
– Свака торба може да буде поклон за некога. Ниједну нисам продала осим на „Базару солидарности” Удружења родитеља деце оболеле од рака (НУРДОР). Прикупљена средства током дводневног базара намењена су пројекту родитељских кућа за смештај деце и њихових породица које су на лечењу ван места пребивалишта – прича Ивана, не кријући своје дивљење за рад Јоланд Корора, председнице НУРДОР-а.
– Рок за учествовање на базару био је кратак, тако да су ми помагали супруг Ненад који је шио поставе, а сестра Милица је дорађивала. Завршили смо на време пет ташни које су нашле своје власнике, а у касу НУРДОР-а слило се око 30.000 динара – додаје.
Обућар нема ципеле, сајџија сат, а Ивана све донедавно није имала своју хеклану торбу. Онда је ненадано присвојила малу, елегантну, црну коју је урадила за супругу пријатеља.
– Када сам је завршила, била је то љубав на први поглед, за њу ћу урадити нову – обећава.
Један од разлога што торбице не продаје је, како каже, и то што се ручни рад код нас не може наплатити. За материјал за израду треба јој око 2.000 динара, али је потребно пуно сати рада, да би то могло да се исплати. Мада, додаје, да поједине жене своје рукотворине продају по 6.000 и 7.000 динара, а у иностранству је другачије: италијански бренд, хеклана торбица, продаје се по цени од 250 долара. Иако је сестра наговара да торбе почне да продаје, јер се тешко живи од плате просветних радника, Ивана остаје при одлуци да јој то ипак остане хоби. Да мора да прави исте торбице, каже, више не би уживала у изради.
За шивење задужени мушкарци
Ивана је задовољна што су јој се у послу и њени придружили.
– Ненад је економиста, али је уз баку, још као дете, научио да шије. Он ме је учио да шијем поставе, пошто сам ја савладала хеклање, али и даље он поставља ташне. Помаже ми и тата, који још боље шије, иако има 68 година. Тако да су мушкарци задужени за шивење – каже Ивана.
На свакој Иваниној рукотворини налази се плочица с натписом „непентес”, израз којим Хомер у „Одисеји” назива магични напитак – nepenthe који заборавом умирује све туге. За Ивану „непентес” је хеклање.
