Српска Помпеја чека туристе

Идеално место, говорили су цареви рановизантијског периода описујући град Јустинијана Прима из шестог века. Реч је о црквеном средишту, граду који је на југу Србије, надомак Лебана и Лесковца подигао византијски цар Јустинијан I (527–565), градитељ Аја Софије у Цариграду.

После целог века организованог истраживања града који је имао девет цркава и око 10.000 становника, осмишљен је недавно пројекат „Заштита културног наслеђа и туристичке презентације археолошког и историјског локалитета Царичин град” који финансира и заједно с нашом владом спроводи Европска унија. На то је, док смо обилазили радове на конзервацији, подсетио кустос и члан истраживачког тима за Царичин град Владимир Стојановић.

Уз помоћ наочара у времеплов

„Археолошки локалитет назив је добио по царици Теодори, супрузи Јустинијана, најмоћнијој жени Византије. У књизи 'Тајна историја' историчар Прокопије описао ју је као непоколебљиве воље која је равноправно владала уз цара Јустинијана”, како прича.

Да је интензивна прошлогодишња обнова, на којој ради стручни тим конзерватора, дала већ резултате говори све већи број туриста и заљубљеника у археологију који антички град у књизи утисака називају српском Помпејом. Током 2024. године археолози су радили на конзервацији терми, римских купатила. То су радили неимари специјализовани за обнове зидова од опеке. До сада је обављена конзервација подног и зидног грејања. Занимљиви су и остаци мозаика и камени стубови.

„Захваљујући и великим улагањима Републике Србије у циљу да овај споменик културе, помало заборављен у претходном периоду, постане видљив и на туристичкој мапи, у јуну прошле године отворен је Центар за посетиоце 'Царичин град' који поред археолошке целине треба да промовише и Парк природе „Радан планина”, као и туристичке атракције и културно-историјско наслеђе општине Лебане. Визиторски центар већ је привукао стручну јавност из сфера археологије, византологије, историје и архитектуре, али долазе и познаваоци историје уметности, хришћанске религије и војно-стратешких професија”, каже Иван Андрејић из Центра за културни туризам.

Зграда Центра за посетиоце налази се одмах поред нове камене стазе на успону ка археолошком налазишту. Има и салу са 50 места где се већ одржавају научни скупови и презентације, у којој је и табла с приказом како је град изгледао у шестом веку. У поставци реплика артефаката који су овде пронађени може да се види којим стварима су се служили становници града. Ту је и интерактивна поставка тотема који приказују актуелну туристичку понуду општине Лебане и планине Радан. Кроз времеплов ВР наочара, поглед пада на Јустинијанов и Теодорин град, а на ту тему је опремљена и нова сувенирница.

Археологија уз лесковачки роштиљ

„Цео простор изграђен је по угледу на класичан грчки амфитеатар с одличном акустиком и идеално се уклапа у окружење, а туристи нам говоре да је један од најмодернијих у Европи. То нам ласка, иако нас још доста посла чека. У склопу визиторског центра отворили смо и посебну зграду – пансион 'Теодора' где посетиоци могу да преноће и нешто поједу. Изграђен је као староримска кућа с атријумом око којег је распоређено, у истом стилу, девет соба у којима има места за 18 особа и још конференцијска сала. Изнад атријума је стаклени кров који пропушта доста светлости, како би они који дођу могли да се врате у време амфитеатара. На спрату је ресторан с традиционалним јелима, од лесковачког роштиља до спрже”, каже саговорник.

Андреј Марунић, ког смо срели испред, каже да овде често долази с породицом због домаће пите попреч, ајвара и љутенице. „Комбинације укуса с југа овде се зову јустинијанова и теодорина шницла, па су нам оне повод да деци причамо о богатој историји нашег тла. Многи и не знају да је на тлу Србије рођено 17 римских царева”, додаје професорка Драгана Марунић.

На обалама две реке

У сачуваним зидинама византијског града, најатрактивније је уже урбано језгро окружено бедемима, које се простирало на око 10 хектара и није касније дограђивано. Шире подручје захватало је више од 40 хектара с још два прстена бедема и било је на приобаљу две речице: Свињаричке и Царичинске, с браном и језером. Утврђење је грађено по аутентичном урбанистичком решењу градова Римског царства на почетку византијске епохе, са четири главне капије, форумима, термама.

Легенде у именима села

У лебанском крају се у народу преноси легенда о цару који је јавно обећао руку своје кћери ономе ко успе да доведе воду у град. Многи су покушавали, али је једини срећник био млади свињар из оближњег села. Разне верзије приче о немогућој љубави која се између двоје младих рађа уједно су предања о настанку имена села кроз која се пролази на путу до Царичиног града – као што су Дели воде и Теразије, преко којих је наводно свињар спровео воду у град, а по њему је његово село названо Свињарица. Село Штулац добило је име када му се коњ повредио, а он му увезао комад дрвета попут штуле, а Тупале, место на којем је коњ пао од умора и упале. Чувар цареве шуме објаснио је пару да шума више не може да их штити и то место је названо Шумане. За Лебане у предању кажу да је младој царици и свињару на том месту испао точак с кола и просуо им се хлеб (леба не). У другој верзији, тражили су од мештана хлеба, али су их тим речима одбили у страху од цара. Прича о забрањеној љубави има трагичан крај: потера је сустигла бегунце, свињару је одрубљена глава, а срце цареве кћери је препукло од туге.

Теодора као инспирација

Царица Теодора је вековима инспирација за многа уметничка дела. Уметници ликовне колоније „Царичин град”, која се лети одржава, годинама је овековечују као музу. На колонији учествују сликари из Србије, региона и Европе.