Родитељи, закочите!

Можда звучи као отрцана фраза – на младима свет остаје! Али, нажалост, о томе не размишљамо, заборављамо, и није нас брига. Заведени императивом – морати! Морати зарадити, исплатити кредите, испунити сва очекивања новог времена....

А шта је са децом? Ко ће их чувати, васпитавати, заштитити, усмерити?

Аларм упозорења поново се огласио на нашим мобилним телефонима. На срећу, дете је нађено, живо и здраво. А како се емотивно осећа и зашто је побегло од куће... И зашто нам многе ствари измичу, да ли смо се запитали?

Ако дете побегне од куће и не сме да се врати због лоше оцене, да ли је кривица у нама, родитељима, наставницима, друштву... Управо овом важном темом бавио се у среду 18. децембра Јутарњи програм РТС-а у разговору са дечијим психологом Снежаном Анђелић.

Често чујемо да су деца под великим притиском и да су чак покушала самоубиство због лоших оцена и немогућности да одговоре свим захтевима, каже овај стручњак. Ово је један црвени аларм за све нас! Неопходна је реформа образовања. Питајте родитеље колико времена проводе учећи са децом, уз све своје обавезе и морања? Поставља се и питање зашто деца иду у школу ако ће родитељи наставити са њима да уче и после часова? Кад ће неко поставити питање – да ли овакво образовање, какво имамо, функционише?

Деца су под великим притиском, родитељи, наставници такође. Цео живот једног детета свели смо на број бодова зато што његова квази будућност зависи од тога, опомиње Анђелићева. Истраживања су показала да будућност и успех наше деца нису мерљиви оценама, већ да су потребне многе вештине које не добијају у школама. Имамо једно нефункционално знање које не успевамо да претворимо у добру праксу. Зато и не чуди што имамо престрављену децу.

И зашто онда имамо насиље? Зато што су наставници и педагози фокусирани на свој план и програм који морају да испуне... Заборављамо кључну ствар – школе су и васпитно-образовне установе и докле год се само будемо бавили оценама, насиље у школи ће расти и имаћемо болесну децу.

„Ја се увек забринем када видим да дете има све одличне оцене јер десна и лева хемисфера мозга не могу да се развијају подједнако. Или је дете наклоњеније друштвеним или природним наукама. Значи, зауставите се родитељи, станите. Будућност ваше деце и успех у животу не зависe само од тих петица” – опомиње Анђелићева. Много је важније у каквог човека ће израсти, да ли ће умети да се сналази у многим животним ситуацијама, да ли ће умети да комуницира са другим особама, да брине о себи... „

Снежана Анђелић ретко у психотерапији чује дете које каже – ја желим, него – ја морам! Све оно што морамо, постаје преоптерећење. Неопходно је у њима пробудити унутрашњу мотивацију. Зар желимо анксиозну децу која лоше спавају, буде се ноћу, плачљиву, која не желе да се одвоје од мајке...

А да школе нису више безбедна места била је тема и врсних мислећих водитеља „Нове димензије дана”, домаћина Инсајдер ТВ који су о томе разговарали са још једним психологом, Бојаном Крстић која је разумљивим језиком и освешћено причала о овом проблему подстакнута трагедијом у основној школи у Загребу која је донекле подсетила и на случај „Рибникар”.

Њен закључак је, попут и претходне саговорнице, да се сви морамо фокусирати на ментално здравље деце, а када то каже, мисли и на родитеље, али и на образовне установе. Сви су претрпани и преоптерећени и нико не стиже да се бави појединцем. Увођење грађанског васпитања била је добра намера која је остала само то – да деца науче шта су то њихова осећања, како она могу да се регулишу и како да их учимо емотивној интелигенцији, да знају како са њом да се носе, а не да та незадовољства ескалирају.  

Студенти причају о дијалогу, подршци, размени идеја... То је оно што нам недостаје, да подржимо једни друге, да разговарамо, да бисмо се осетили безбедно, да не трпимо и да као експрес лонац експлодирамо. Решење је у малим стварима, у разумевању беса и незадовољства, унутрашњих немира и имати саговорника испред.

Чините мале ствари радости и среће. Тако нам је мало потребно за срећу, а тако нам баш то мало недостаје.