Дух Катића и Миће Поповића
Познати уметник био је одушевљен распоредом просторија у предратној кући трговца и занатлије Марјана А. Катића, када је у 1989. одлучено да се у њима отвори галерија његових дела
У недавној шетњи главном, пешачком улицом Јована Цвијића у Лозници, амбасадори и други гости Етно мреже Србије застали су знатижељно пред раскошним старим здањем преко пута седишта Туристичке организације.
„Породична кућа занатлије и трговца Марјана А. Катића подигнута је 1878. године. У приземљу су биле радње са излозима на улици, а према унутрашњем дворишту занатске радионице. Катићи су становали на спрату, на ком је од 1989. смештена Галерија са сталном поставком слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, при Центру за културу 'Вук Караџић”, објашњава кустос ове поставке Марина Цветановић, историчар уметности.
Дух историзма са класицистичким и декоративним елементима романтизма краси фасаду која је симетрично решена како у приземљу, тако и на спрату, наставља она. Главни улаз лучног облика који води у двориште и на спрат куће, раздваја леви и десни део где се налазе по три ужа отвора одвојена пиластрима. На спрату, такође у средини, доминантан је балкон са гвозденом оградом, на који воде двоја врата. Лево и десно од балкона су по три прозора. Све површине око прозора су украшене рељефима са геометријским и цветним мотивима. Изнад се налази декоративни кровни венац са наглашеним украсом у средини. Атрактивност стила ове куће привукла је многе архитекте и љубитеље уметности у центар нашег града, истиче кустос.
„Кућа је преживела ратна времена, надживела савременике, те је после 111 година, 28. октобра 1989. године постала дом вредних уметничких дела, када је велики део спрата куће Катића адаптиран у галеријски простор. Тачније, те године академик Мића Поповић постаје почасни грађанин свог родног града и поклања Лозници вредна дела. Познати уметник, који је као стваралачки дисидент обележио једну епоху наше сликарске и филмске уметности, иначе, рођен је у Лозници 12. јуна 1923. године. Када је имао четири године, породица Поповић се одселила за Београд, али је веза са завичајем остала непокидана. У години када постаје почасни грађанин Лознице, кућа у којој је провео рано детињство није више постојала. Некадашњи дом Катића на чијем спрату су тада биле општинске просторије за спортска друштва, тадашњим надлежнмима је, по свом положају и простору, изгледао као право решење. Када је Мића видео распоред просторија на спрату, такав да се из једне улази у другу као у низу, био је одушевљен. Много му се допала интимна атмосфера коју је у тим собама осетио, па је у складу са њиховом величином и изгледом и одабрао дела која ће поклонити родном граду. Сталну поставку чине Мићине слике, цртежи и графике, али и неколико слика Вере Божичковић Поповић, његове супруге, такође велике сликарке”, наставља Марина Цветановић за „Политику”.
Након осам година, 1997. године, Кућа Катића је проглашена спомеником културе. Поред осталих мера заштите, утврђено да се задржи тадашња намена, да остане галерија на спрату и продајни простор у приземљу.
– Центар за културу и град Лозница се старају да кућа Катића буде увек у солидном стању, с обзиром на то да зуб времена чини своје. Галеријски простор, фасада и кровни део куће су адаптирани 2010. године, када је стигла и савременија галеријска опрема. У овом тренутку, после тридесет и пет година од отварања Сталне поставке, може се рећи да Кућа Катића и Галерија Миће Поповића, како је углавном посетиоци називају, живе неодвојив живот у који су уткане нити историје, уметности, културе, где се укрштају путеви многих уметника, књижевника и научника, живот богат тако да би и сам Марјан Катић, чији је ово првобитно био дом, био поносан и срећан, закључује наша саговорница.
Оснивачи „Задарске групе”
Лозничанин родом Миодраг Мића Поповић био је српски и југословенски сликар, ликовни критичар, писац, филмски режисер и академик САНУ. Након Другог светског рата уписао је 1946. Академију уметности у Београду, у класи професора Ивана Табаковића, али се већ следеће године са групом студената побунио против тадашњег система наставе. Заједно са још шест младих уметника, међу којима је и будућа сликарка и његова супруга Вера Божичковић, одлазе у Далмацију где формирају„Задарску групу”, која наговештава модернизам у уметности. Тадашња влада их по повратку карактерише као субверзивну групу, али сви осим Миће су, ипак, враћени на факултет. Наставља да се самостално образује. Шездесетих година снима и неколико филмова од који су два забрањена, а 1983. изабран је за редовног члана САНУ. Један од његових најпознатијих радова је „1. мај 1985.” којим је обележио успомену на брутални напад на једног косовског земљорадника.
