Радост живота

Памтим слике и гласове из детињства: човек путем иде и пева; на њиви сеје или жање, и са знојем на лицу пева; из шуме, са секиром на рамену, уморан се враћа кући и пева; пастир чува стадо и пева; домаћин или домаћица у кући или око куће нешто ради и пева; видим човека који услед неке тегобе заплаче, а онда, кад се примири, запева...

Још узвишеније делује кад се у песми људи саберу. Ишло се с мобе на мобу, сваком човеку да се помогне. Раде и успут певају. За ручком запевају. Кад посао заврше, тад се само ради песме саберу. У породичној заоставштини остала ми једна фотографија жетелаца из мога села. Међу њима и моји родитељи. Један од жетелаца, поред српа, понео је са собом и хармонику; други понео бубањ. У смирај дана, по обављеној жетви, сабрали се сви и, уз звуке хармонике и бубња, запевали...

Људи више не певају

У међувремену, нажалост, променила се слика живота нашег човека. Протојереј Андреј Ткачов записује: „Људи више не певају. У душама њиховим нема радости. А све имају: одела, храну, аутомобиле – и не певају. Пре су сиромашни, голи и боси стално певали. Савремени човек је престао да се радује, зато што живи без Господа.”

Човек је оно што чини и како чини. У њему је и извориште и уточиште живота његовога.

Живот у радости настаје и радошћу се потхрањује. Имајући то у виду, у народу се за некога ко је испуњен радошћу каже да је „пун живота”.

Радост је природно човеково стање. Радује се свему што му је за живот потребно и свакој прилици да се као човек оствари и покаже. И зато се он инстинктивно радује сваком новом дану, цветању и роду воћа, житним пољима, миру, породици, добром човеку.

Разуман човек радује се и тешкоћама које га снађу, с којима се сусретне, јер је то прилика да уради још нешто више што је добро. 

Кад човек види нешто лепо и добро, душа његова устрепери. На тај начин доживи све оно што је прожето божанском енергијом. У томе је живот. И зато, кад се добру радује, човек себе оживљава.

Душа човекова се растужи кад види клонулу биљку, трому животињу, несрећног човека...

Кукњава је слабост

Иако је радост природно стање сваког живог бића, то је и подвиг одржања живота. Кукњава је слабост. Човека, као емотивно биће, лако је растужити, тешко је орасположити. Кад сретнете неког или вам у кућу дође неко ко кука, убија вам радост живота, а онај који радост у себи носи и радост вашу још више узноси.

Радошћу славимо добро. И зато: добри људи светле, одишу топлином; зли људи су мрачни, одишу хладноћом. 

Архимандрит Тадеј витовнички каже: „Љубав, радост и мир, то су божански дарови, божанске особине. Оне појединачно чуда могу да стварају. Љубав сједињује све у једно; мир исто тако зрачи из човека, даје тишину; радост чини да се скине терет са човечије душе; кад дође нека радосна душа код тужне па му каже какве благе, тихе мисли, одједном као да је свануло. Значи, појединачно љубав, мир и радост чине чуда, али сједињени у једно могу заповедати свим стварима. Кад су сједињени и учвршћени у срцу, куда год таква душа упути мисли јавља се мир, јер из ње зрачи мир. Свети Оци кажу да може горе да премешта.” 

Старац Пајсије Светогорац напомиње да човек осећа две врсте радости: једну – када прима, а другу – када даје. Каже: „Радост коју човек осећа када даје, не може се упоредити с оном коју осећа када прима. Да би човек схватио напредује ли у духовном животу или не, пре свега треба да се запита да ли се радује када даје или када добија. Да ли осећа бригу када му се нешто дâ, а радост када сам даје? А касније, ако се ваљано труди у духовном животу, никада се неће сећати добра које је учинио, али и никада неће заборавити ни најмање добро које му је неко учинио.” И закључује: „Онај ко нешто прима, добија људску радост. Онај ко даје, добија божанску радост.” 

Људска радост је привремена; божанска радост је вечна.

Човек који има љубави, има и вере и наде. Тај човек се радује. Радује се по речи Христовој: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.”

Човеку који се добру радује, радује се Бог, јер жели човека за сарадника себи. А човеку који кука, радује се ђаво, јер у његовом незадовољству види прилику да човека пороби.

Тужан човек чамује, радостан човек узраста.