Фрушка гора – његов бастион
Жељко Марковић је прекаљени репортер и плодан писац, аутор 23 књиге. Јунаке својих прича проналазио је широм негдашње Југославије, у Срему, али и у родном Врднику
Потиче из фрушкогорског комшилука и духовног простора који су изнедрили оштроумног Борислава Михајловића Михиза, рођеног у Иригу, и репортера Васу Поповића, козера, рођеног у Јаску. Саговорник „Магазина” Жељко Марковић прекаљени је репортер и публициста. Иза њега су 23 објављене књиге. Многе су посвећене Срему, родном Врднику и истинском бастиону званом Фрушка гора.
– Мој доживљај Срема неодвојив је од мог новинарског, публицистичког и књижевног стваралаштва и погледа на живот и свет. Живим и стварам у уверењу да је Срем једнако што и свет, а да су Врдник и Фрушка гора најлепша места на свету – гласно размишља. – Себе и своје књиге нудим као доказ да у том завичајном универзуму писац може да оствари све своје потенцијале.
Бициклом носио текстове
Пише још од основне школе, а прву легитимацију издали су му у „Сремским новинама”, пре пунолетства, пошто им је слао прилоге из Врдника. У редакцију га је одвео ујак Славко Цвијетић из Сремске Митровице, који је запазио његов таленат за писање, купио му први фото-апарат, совјетску „смену 8”, и учинио га најсрећнијим дечаком на свету.
Одувек је био мало необичан и „уврнут” новинар. За време распуста, крајем седамдесетих година, текстове је у неколико наврата у Сремску Митровицу односио бициклом и тамо и назад. Путевима преко Јаска, Бешенова и Великих Радинаца прелазио је с ранцем на леђима безмало седамдесетак километара. Једном је на задружној плантажи код Бешенова ранац напунио јабукама, други пут бресквама и почастио новинаре у редакцији.
У „Сремским новинама” први новинарски учитељ био му је Светозар Гаврић Цвеја, родом из Обрежа, репортер и коментатор. Десетак година касније, заједно ће радити у унутрашњо-политичкој рубрици „Дневника”.
Стваралаштво му поистовећују са сремским новинским причама, књигама и метафором „Континент Срем”, која стоји у заглављу неколико наслова. Нема ништа против тога, али с радошћу и сетом помиње фото-репортере, сапутнике на многим репортерским путовањима по Југославији: Јован Вајдл, Гаврило Грујић, Бранко Лучић, Слободан Милетић, Јарослав Пап и Мартин Цандир. Сећа се путовања у снежној ноћи возом на релацији Нови Сад – Сарајево, после којег је у „Гласу омладине”, месец дана пошто је добио стални посао, објавио репортажу о путницима који су Нову 1985. годину дочекали у том возу.
У лето 1985. горело је острво Корчула, па је тамо послат као специјални извештач „Дневника”. С фото-репортером Мартином Цандиром у зиму 1986. године попео се и до Трторића, изнад Брезе, и интервјуисао рудара Алију Сиротановића. Високо, у недођији планине Височице, у широј околини Коњица, марта 1987. године, посетио је Мурата Мрнџића, старца из села Дужани, који је тих дана проговорио после тридесет година ћутања на које се заветовао из нејасних разлога. У Мостару, током истог путовања, саговорник му је био Емир Балић, легендарни скакач ласте, који је хиљаду пута скочио у Неретву са Старог моста.
Рудник прича и идеја
– У руднику урана „Жировски врх” код Шкофја Локе упознао сам Јанеза Тавчара, који је радио у погону на паковању уранове жуте погаче и фотографисао се с њим поред два бурета урановог концентрата, пре транспорта сировине на обогаћивање у НЕ „Кршко”. У Лабину сам разговарао с рударима штрајкачима – листа дневник успомена. – Никада нећу заборавити посету месту потонућа италијанског танкера „Бригита Монтанари” на ободу Корнатског архипелага, почетком 1988. године, где је била у току операција вађења брода с отровним теретом који је претио медитеранским Чернобилом.
Последњих двадесет година „Континент Срем” и Врдник његова су опсесија, неисцрпна сировинска база и стваралачка лабораторија из које је изашло више од двадесет књига. Врднику је посветио трилогију – „Врднички воз”, „Писмо” и „Моја колонија”, романе у чијем средишту је индустријска цивилизација, оличена у руднику угља, која је овде постојала безмало 200 година.
Књиге је написао да би сазнао ко је и одакле потиче. Путовао је по Срему у лову на оригиналне приче, људске судбине и драме. Никоме се није најављивао и своју репортерску стратегију назвао је теоријом случајног пролазника. Резултат случајних сусрета је мноштво открића, невероватних људских исповести и колекција књига новинских прича под заједничком одредницом „Континент Срем”. Приче су илустроване фотографијама Слободана Шушњевића, који је с њим најчешће путовао.
– Обична посета кафани на раскрсници у Хртковцима донела ми је три приче с такорећи библијском снагом. Мештанин Геза Сабо причао ми је како је, као морнар на теретним бродовима, преживео два бродолома: први на Црном мору, у хладној ноћи, када се као клештима ухватио за даску и плутао до јутра у леденој води, и други у по бела дана на Средоземном мору, када су експлодирали спремници, брод потонуо за неколико минута, а посада се сатима одржавала на пучини пре него што су их спасили морнари с другог брода – присећа се и те ситуације. – Гост кафане, који је седео за шанком, предложио ми је да пишем о жени из његовог комшилука, старој више од сто година, после чега сам упознао Милеву Грбић и записао њену исповест из које издвајам драму њеног супруга Леонтија, јасеновачког логораша. Побегао је када су их извели из жица да у приобаљу секу шибље за корпе. У страху и паници, млатарајући рукама по води између спрудова, препливао је Саву, премда је био непливач!
ПРЕЖИВЕЛА БРОДОЛОМ
Пред крај 2007. године Жељко је, у подножју Гардоша, приметио старицу која је преко калдрме вукла колица, на повратку с пијаце. Била је то Гордана Јефтић, знана по томе што је преживела бродолом код Земуна, 9. септембра 1952. године, када је у таласима потонуо брод „Ниш”, и на дно повукао више од стотину путника. Имала је тада 18 година, и баш тог дана је извадила личну карту. Допливала је до обале, грчевито стежући личну карту у шаци. Репортеру се поверила како јој је било јако тешко кад су у Земуну обележавали пола века од бродолома, а њу нису позвали на тај догађај.
ПРИПИТОМИО ЛАСТУ
Жељко је срео и написао причу и о Бошку Дугачком из Сурдука, који је одгајио и припитомио ластавицу, испалу из гнезда. Вероватно је једини човек на свету који је припитомио ову птицу. Он је ластавици направио гнездо у гонку, а када је дошло време, полетела је с бурета у дворишту, кружила око куће и слетела му на раме. Готово два месеца живела је с њим, слетала на Бошков шешир, пратила га у поље. Једног дана се није вратила и старац се разболео од туге. О томе је снимљен и кратки филм 2008, награђен „Златном плакетом Београда” на Фестивалу кратког метра.
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
За вишедеценијски новинарски и публицистички рад Марковић је добио награду УНС „Лаза Костић” за репортажу, као и специјалну годишњу награду УНС за публицистику. Лауреат је награда „Стеван Сремац”, „Лаза Лазаревић” и „Милутин Ускоковић”. Носилац је „Златне значке” КПЗ Србије. Роман „Мравињак” освојио је прву награду Савеза јеврејских општина Југославије, док је роман „Писмо” овенчан наградом „Дејан Медаковић”.
