Кад систем „падне” с првом кишом
Недозвољено се разликује брзина интернета у урбаним срединама и сеоским подручјима у којима још има „недовршених каблова” и недоречених вај-фај сигнала. Мала и средња предузећа још на дигитализацију гледају као на луксуз, а не као на потребу
С развојем вештачке интелигенције (AI) и дигитализацијом и фирме и предузећа у Србији интегришу нове технологије у пословање ради повећања ефикасности и боље прилагођености тржишту.
Док градимо своје дигиталне темеље, код нас и даље наилазимо на изазове које већина развијених земаља увелико превазилази. Зашто је то тако за „Магазин” је објаснио Алекса Радоњић, продукт менаџер у „Јунајтед клауду”.
Као прво, свет вештачке интелигенције не може да се ослања на интернет који „падне” с првом капи кише. Иако је Србија у урбаним центрима релативно напредовала, наши градови и села немају исту брзину интернета. Интернет у урбаним срединама је солидан, али чим закорачимо у сеоска подручја, добијамо мешавину „недовршених каблова” и недоречених вај-фај сигнала. Као да дигитална Србија посрће под тежином сопствених амбиција – хоћемо вештачку интелигенцију, али немамо инфраструктуру.
Улагање у локалну инфраструктуру
Радоњић набраја који се изазови за дигитализацију и примену вештачке интелигенције налазе пред Србијом:
„Капацитет локалних дата центара и ’клауд’ сервиса често није на нивоу да би могао да подржи веће пројекте вештачке интелигенције, који захтевају високу процесорску моћ и складишни простор. Локална решења су често скупа и захтевају додатна улагања у инфраструктуру.”
Као проблем издваја се и недостатак стручног кадра с искуством у области вештачке интелигенције и машинског учења.
„Иако постоје поједине иницијативе за обуку и едукацију, већина младих стручњака одлучује се за рад у иностранству због бољих прилика, што додатно смањује капацитете за развој и имплементацију AI технологија на домаћем тржишту”, додаје он.
Већ извесно време у Србији је много тога могуће платити на клик, мобилна плаћања и дигитализација нису нам страни појмови. Међутим, када се упитамо колико пута смо заиста успели да платимо нешто преко апликације, одговор није – увек. С дигиталним плаћањима, рекло би се на папиру, све функционише, док практично – има где да се заглави.
Наш саговорник подсећа да мобилна плаћања представљају кључни покретач дигиталне трансформације држава у развоју, широм планете. Како све више корисника користи паметне телефоне за куповину и плаћања, све више предузећа почиње да интегрише дигиталне платформе које омогућавају брзе и једноставне платне трансакције путем апликација. Овај тренд убрзава дигиталну писменост и ствара темељ за даље технолошке иновације.
„Док западне и источне економије цветају у сектору мобилних плаћања, Србија каска, као дете које се труди да прати модне трендове старије сестре. Плаћања преко мобилног телефона могла би да буду прави подстицај за домаће мале бизнисе, али тек када предузетници схвате предности овог система”, верује Радоњић.
Међутим, он је и реалан па каже како је мото „Један клик до пословне револуције” још увек је мит за већину домаћих предузетника који често губе живце у лавиринту папирологије:
„Мала и средња предузећа, која су кључна за привреду Србије, обично гледају на дигитализацију као на луксуз, а не као на потребу.”
Бирократија у овој области такође може да буде препрека. Процес регистрације или лиценцирања некада траје дуго времена, компликовано је и не би требало да буде тако.
„Ово нарочито погађа стартапове и мала предузећа која се суочавају с високим административним трошковима, што може обесхрабрити њихове напоре за дигитализацију”, истиче овај ај-ти стручњак.
Он је уверен да Србија има могућности и потенцијал да у овој области ухвати пун замах. То је могуће кроз такозвани липфрогинг, односно скоковити напредак.
„Уместо да иде путем дугачких бирократских корака кроз које су прошле развијене земље, Србија има прилику да скочи директно у дигиталне воде које су тек у повоју. Пример Индије, која је прескочила десктоп фазу и одмах прихватила мобилне апликације, даје нам јасну визију могућег напретка – под условом да Србија искористи ову шансу пре него што пређе у историју као ’земља која је могла, али није хтела’”, поручује млади стручњак.
Обуком против хакерских напада
Закон о заштити података о личности регулише како се лични подаци прикупљају, обрађују и чувају. Овај закон пружа грађанима право на приступ сопственим подацима, право на исправку и брисање података, као и право на преносивост података.
Његова примена, међутим, није увек у потпуности ефикасна. У Србији су забележени бројни хакерски напади на системе предузећа, институција, а и на личне податке грађана. Иако држава улаже напоре у јачање сајбер сигурности, укључујући обуке за државне службенике и надлежна тела, многи сектори остају рањиви на нападе због неадекватних сигурносних протокола.
Потребно је да се и сами грађани више ангажују у заштити својих информација, јер, како наглашава Радоњић, многи нису свесни опасности које носи слободно дељење личних информација на друштвеним мрежама, што отвара врата хакерским нападима и крађи идентитета. Многи не размишљају довољно о последицама крађе личних података и неовлашћеном приступу рачунима.
Дакле, кад год пожелите да уплатите такси преко мобилног телефона или да вештачка интелигенција препозна шта сте је питали на српском, сетите се – на правом смо путу, али до циља има још много (дигиталних) корака.
Не може се неписмен за компјутер
Једна од највећих препрека дигитализацији у Србији јесте и даље присутна дигитална неписменост. Многи грађани, посебно они старији, немају довољно знања и вештина за коришћење дигиталних технологија. То онда ограничава примену нових технологија у свакодневном пословању. Зато свако треба да уложи напор да се описмени. Неко уз помоћ млађих укућана, а постоје и различити програми, од којих неке финансира и ЕУ, који имају циљ да повећају дигиталну писменост.
Како интернет зна шта купујемо
Многи су се сусрели са ситуацијом када у моменту док на свом мобилном телефону читају вести или проверавају друштвене мреже, почињу да им стижу обавештења од неколико онлајн продавница с попустима на производе које су баш претрживали пре неколико дана.
То није случајност, каже овај ај-ти стручњак. Напротив, то је само један од примера како наши подаци могу да буду прикупљени и коришћени без нашег знања или пристанка.
Заштита личних података је још један кључни изазов. У ери када су сајбер претње све присутније, многа српска предузећа боре се с правилним начином заштите и управљања корисничким подацима.
Иако многи од нас можда нису свесни, информације које остављамо о себи – било да је реч о претрази на интернету, лајковима на друштвеним мрежама или подацима које уносимо у апликације – постале су највреднији ресурс на тржишту.
Овај свакодневни сценарио није само питање удобности и персонализације онлајн искуства, већ и аларм за све нас. Треба да се питамо како заиста штитимо своју дигиталну приватност и да ли смо свесни опасности које прете нашим подацима у дигиталном свету.
„Већина корисника интернета у Србији није довољно информисана о томе колико је важно пажљиво управљати личним подацима. Не користе се адекватне сигурносне мере као што су јаке лозинке, двофакторске аутентификације или енкрипције података”, напомиње Радоњић.
