Научници из „Мекдоналдса”
Што су животни услови несигурнији, што фућкање на образовање и културу све више постаје омиљен општенародни спорт, све је јача жеља да се објашњењима, у којима паметовање не подлеже сумњи, поврати изгубљена контрола над сопственим животом
Месец на небу није стварно астрономско тело, већ је то огроман холограм послат са вештачког сателита из неке овоземаљске недођије.
Главни доказ за ову теорију, постављену на друштвеним мрежама, почива на тврдњи да Месец увек показује исто лице. Новоосмишљена теорија о утварном Месецу објашњава како фантомски холограм треба да прикрије тајанствени свемирски објекат истих Месечевих димензија, са задатком да управља човечанством. Идеја о холограму потиче из књиге Била Кејсинга Никада нисмо били на Месецу: Америчка превара од 30 милијарди долара, која у наставку инспирише умове да развијају тезу како је цео космос у ствари један велики холограм, празан простор без звезда и планета, са претећим задатком глобалне симулације. Научнофантастични одговори на питања како се онда дешавају плима и осека уносе сумњу и пометњу у све оне који не разликују свет књижевности од оног испред наших врата дозвољавајући да неки љути противник романтике олако оповргава све нежне стихове о љубави на месечини.
Раширеност многих сличних, мање или више суманутих, теорија свакако је последица сумње у науку којом све јаче управљају политика и економија. Неповерење и губљење ослонца, почев од свакодневних вести па до пријатељстава и партнерских односа, потекли су из уобичајених лажи као прихватљивог начина да се покаже брига према ближњем док гомиле чињеница вапе да се међу њима успостави ред и предвидљивост. Што су животни услови несигурнији, што фућкање на образовање и културу све више постаје омиљен општенародни спорт, све је јача жеља да се објашњењима, у којима паметовање не подлеже сумњи нити критичком мишљењу, поврати изгубљена контрола над сопственим животом.
Једна од најпопуларнијих оваквих теорија јесте она која тврди да је Земља равна плоча. Колумбо и Магелан су неопеване незналице, које је прославила њихова неспретност и глупост. Равноземљаши су се толико умножили да имају своја удружења и форуме на којима преиспитују доказе занимљиве због тога што показују како суспрегнута друштвена клима, без обзира на техничка достигнућа, ретроградно враћа у далеку прошлост, у време када је на снази била геоцентрична теорија са Земљом као центром космоса. У свету који поништава људскост ово детињасто проналажење нове истине крије у себи интуитивну потребу да се опустошеној планети Земљи врати онај значај који је некад имала у људској свести: веровање да се центар свега, целог универзума, природно налази тамо где је човек.
Да ли постоји Финска?
Неки двадесетогодишњи шаљивџија имена Џек поставио је 2015. године на друштвеној мрежи објаву која је одмах стекла многе поборнике. Наиме, Џек тврди да држава Финска не постоји, већ да је посреди тајни споразум између Русије и Јапана, који, по завршетку Другог светског рата, дају живот једном нестварном, фиктивном народу с намером да без ограничења рабе рибље залихе Балтичког мора. Уловљена риба се, лажно обележена натписом „Производи ’Нокија’”, у тајности допрема Транссибирском железницом у Јапан. Име Финска настало је од енглеске речи fin, која означава рибље пераје, у чему се, по Џеку, и крије сврха лажне творевине. Становници Финске заправо живе у зони сабијеној између источне Шведске, западне Русије и северне Естоније. Нека се не заносе они који су своје путовање у Хелсинки ставили на списак обиласка за њих нове европске престонице јер се овај град заправо налази у Шведској.
Групи повезаној заједничком „истином” новостворена теорија пружа привидан осећај сигурности и снаге да могу да се ухвате у коштац са неизвесном судбином. Кад је први пут у зоолошком врту видео ноја, један посетилац је узвикнуо: „Ова животиња не постоји!” Често су такозване истине тврдње без доказа. Одбацује се очигледност и олако се пренебрегава оно што је видљиво голим оком зарад дубоко скривених, тајновитих открића. Они који не желе да виде како брод, због Земљине закривљености, нестаје на хоризонту, слични су чикици који, као девојка из народне песме, куне своје лажљиве очи што гледају а не виде. Потреба за овом врстом удруживања најјача је код окорелих усамљеника окупљених око заједничког циља. Њихова открића истичу их као изузетне, оне који виде и схватају оно што други нису у стању да открију.
Склоност ка теоријама завере чешћа је код личности са параноидним поремећајем, које карактерише сумњичаво тумачење мотива и туђих поступака, као и веровање да свет почива на уроти и злоћи. Гмизавци су међу нама, а многи су и светски познати! Ово откриће разуверава јавност која је дуго живела у заблуди да су диносауруси нестали са земље. Истина је заправо да су еволуирали у хуманоидну врсту рептила са укрштеним овоземаљским и свемирским генима.
Сакривени иза људског имиџа, овакви примерци су умешани међу обичне људе с намером да окултним средствима управљају планетом. Многи моћници у свету политике су у ствари маскирани гмизавци у заједници са Земљанима. Као гуштеролики владаоци, препознати су америчка породица Бушових, Барак Обама, одлазећи Џо Бајден, некадашња енглеска краљица Елизабета (вероватно са наследницима), италијански председник Силвио Берлускони. Рептили се налазе и међу многим славним звездама. Најпознатије су Лејди Гага и Анџелина Џоли, код мушког света увелико осведочене као привлачни гуштерски примерци. Судећи по овој фантазији позајмљеној из телевизијске серије Дошљаци, приказиване осамдесетих година прошлог века, рептилијанци се препознају по вертикалном процепу у зеницама, типичном за гуштере, и набрчканој кожи лица налик крљуштима (кад се човек примакне и боље се загледа).
Појачано осећање страха
Ове теорије су делом проистекле из беспоговорног прихватања стереотипа и устаљених тврдњи који искључују размишљање и сумњу, развијајући потребу за откривањем нове и необичне истине. Занимљиво је и то да се, свакодневно и на сваком кораку, међу лажима које људи примају здраво за готово, траже велике и суштинске истине. Тражење „необичних” истина подстакнуто је проблематичним и олако успостављеним веровањем да се људска природа битно променила и да је модеран човек другачији од својих предака. Тиме је филозофија историје поједностављена површним увидом у човеково понашање узроковано технологијом, искључујући велике и вечне очигледности људске природе.
Овим теоријама, у жељи да се разори постојећи систем и створи нови, руководи појачано осећање страха, најпрепознатљивије емоције западне културе, која је некад била задужена да брине о остатку света, а која је сада уздрмана и без централне позиције. Сопствено лудило два светска рата замењено је зебњом да је Европа постала жртва сила ван своје контроле. Колевка опсесивне суманутости са прогонима вештица, странаца, Јевреја, доласком антихриста, надирањем Турака, ширењем куге, ковида итд., западни свет је – а њему се придружује и Америка освајана насиљем и истребљењем Индијанаца, са паранојом од комуниста, Руса, терориста, оружја за масовно истребљење – високо подигао ниво напетости. Страх је развио снагу помоћу које се опстаје у свету пуном опасности, али је битно раздвојио људе једне од других.
Сумња у личну способност и несигуран сопствени идентитет можда су узрочници гротескних теорија које окупљају одређени број људи указујући на исконску потребу за заједништвом. Њихова вицкаста и препотентна смелост у аматерском тражењу „нове науке” знак је наде, која увек иде уз страх. Потребно га је смањити или отклонити како би се пришло довољно близу.
