Несаница због Калемегдана
Скидањем заштите са културних добара попут комплекса Генералштаба нуди се формула како у свему треба дати предност инвеститорима. Све се маскира стратешким интересима Србије
Недавно сам имао прилику да упознам човека који се бави некретнинама и у конструктивном и трговинском смислу – гради стамбене зграде широм Београда и продаје станове где год стигне. Пун је енергије и активности, као орао пикира локације, посебно оне у центру старог града. На први поглед, види се да је нижег нивоа васпитања и културе, а вишег нивоа усмерености ка новцу и заради са што мање улагања а што више профита. Из невезаног разговора, верујте ми, одједном ме запита: „Зашто никоме у граду још није пало на памет да понуди стамбену изградњу на идеалној локацији – Калемегдану. Могла би се тамо у парку утурити два-три солитера, највиша на Балкану, и неколико вила за ’мајсторе’. Ето, буразеру, то би могло да буде оно што нам намећу неки ’зелени урбанизам и архитектура’. И оног Победника би требало заменити неким ко је за Србију данас најважнији... Знаш већ ко. Уз то, могле би да се изграде не једна већ три гондоле, чиме би народ могао да навали из три правца да се диви солитерима и новом споменику. Ту бисмо квадрат могли да наплатимо и до 15.000 еврића.” Запањено га погледах и остадох без речи. Заиста, како је код нас са урбанизмом кренуло, зашто се још нико није усудио за тако нешто? Али, наравно, сетих се да је и Калемегдан, са све тврђавом и парком, под заштитом културног наслеђа, и то националног и Унеско нивоа, те би свака активност која би то пореметила била строго забрањена и кажњива и изазвала би револт грађана. Али, опет, ако би нам неко понудио неколико десетина милијарди долара да заиста направи нешто што би било зелени урбанизам и архитектура, зар нам не би попустиле културне дизгине омогућујући тако још бржи раст Београда и Србије, Експо, и приближавање економском просеку стандарда ЕУ.
Безусловна заштита
Све ово подсети ме на случај Генералштаба и дешавања у вези с уступањем зграда познатом америчком инвеститору преко непознатог уговора. Кад кажем Генералштаб, мислим на комплекс од четири објекта и на целу репрезентативну Улицу кнеза Милоша, који су као целина под највишим степеном заштите културног наслеђа. Ово практично значи да се овом и другим инвеститорима широм отварају врата да „утуре” где год шта стигну, без ограничења службе заштите. Истовремено, као модел понашања према културним добрима Србије и њеној историји и традицији, скидањем заштите са културних добара попут комплекса Генералштаба, Београдског сајма, итд. (зашто не?), нуди се формула како у свему треба дати предност инвеститорима и њиховом новцу како би раст Србије добио неслућене размере. Све се маскира стратешким интересима Србије.
Тако арапски инвеститор у мањинској сарадњи с државом развија пројекат „Београд на води”, који као хоботница граби и стеже стари Београд, а пипке пружа и на Нови Београд без обзира на заштиту природе и културног наслеђа, а све из тзв. стратешких интереса. Арапским инвеститорима се, као ништа мање значајан поклон, уступа најквалитетније пољопривредно земљиште и привредни систем ПКБ у Падинској Скели, Сурчину и Ченти, да би сада, у интересу пројекта Експо 2027 и изградње ауто-пута према Зрењанину, од истог инвеститора морао за дебеле паре да откупљује оно што му је раније продао за мале паре. То се зове стратешки интерес пута минус два на квадрат.
Да се вратим на проблем звани „Генералштаб”. У ствари, реч је о три истовремена проблема: једно је проблем тумачења заштите културног наслеђа Србије, друго је проблем незаконитог начина скидања заштите са Генералштаба (четири објекта) и Улице кнеза Милоша, а трећи је проблем потписивања уговора за уступање Генералштаба (четири објекта) инвеститору, који би ту градио огромне нове објекте профане намене пре него што је са свега скинута заштита.
Када је реч о заштити културног наслеђа Србије – шта уопште она значи, а посебно шта значи за случај оштећеног објекта? Да ли је оштећен, дакле, предодређен за лако скидање заштите? Република Србија има Закон о заштити културног наслеђа урађен и усвојен према европским мерилима као врстан документ. У њему је културно наслеђе дефинисано као „скуп ресурса, материјалних и нематеријалних, наслеђених из прошлости, препознатих као одраз и израз непрекидно еволуирајућих вредности, уверења, знања и традиција”. Архитектонско дело, као и његови остаци и препознатљиви делови након неке хаварије, као споменик културе такође спада у категорију материјалног културног наслеђа. Регистрован као културно добро од великог значаја, Генералштаб представља значајан културни, историјски и технички допринос из периода модерне архитектуре и културе у ширем смислу. Поред наведеног, обухвата и показатеље знаменитог места повезаног с догађајем од посебног значаја за националну историју – бомбардовањем 1999. године. Све ово оправдава наше схватање да комплекс Генералштаба са широм околином (такође заштићена Улица кнеза Милоша) представља оно што народ и Закон зову културно добро, као национално благо које је по овом закону безусловно заштићено.
Мимо прописа
Сурово је друго питање законитости одлуке о скидању заштите са комплекса Генералштаба и Улице кнеза Милошa. Изгледа тачно да је ова одлука о скидању заштите донета мимо прописа утврђених законом.
Знамо да су најпре две директорке градског и републичког завода за заштиту поднеле оставке притиснуте вољом власти да потпишу скидање заштите. Затим је 80 конзерватора одбило да припрема материјал за скидање заштите. Потом су доведени нови директори да би градски завод некако припремио нама недоступну документацију којом се оправдава скидање заштите. И на крају, Републички завод за заштиту културног наслеђа одбија да упути по закону прописан предлог влади да се скину заштите са Генералштаба и Улице кнеза Милоша, па влада донесе одлуку без прописаног поступка за скидање заштите и смени новог директора Завода. Каква их је воља на то натерала? Изгледа да их мучи чињеница да је врх власти потписао уговор са инвеститором пре скидања заштите. Тиме би накнадно било омогућено да инвеститор настави са разрадом идеје да на месту Генералштаба компонује рапсодију нове гигантске архитектуре са профаним садржајима (хотел, станови, трговине, можда коцкарница) у потпуном контрасту са околним садржајем репрезентативних државних објеката од највећег ауторитета и значаја за државу и симбола 1999. Дакле, одлука је донета пре прописане одлуке и тиме доказана моћ власти која је сигурна да априори може да ради шта хоће. Зашто Министарство културе о свему ћути? Иста питања ће да се поставе и када се заврши Просторни план подручја посебне намене за проширење Београда на води, кад на ред дође Београдски сајам, па гондола итд. И на крају Калемегдан, који ми не да да спавам.
