Да ли тражите утеху у храни?
Многи од нас, суочени са стресом, тугом или досадом, посежу за храном. Док се чин јела сматра основном биолошком потребом, иза њега се често крије изазов модерног друштва — повезаност хране, емоција и неуронских мрежа у мозгу.
Емоционално преједање подразумева конзумирање хране као одговор на осећања, а не на физичку глад.
Студија спроведена на Универзитету Јејл показала је да стрес и анксиозност директно утичу на повећано уношење висококалоричне хране.
„Када су људи под стресом, мозак реагује тако што подстиче унос шећера и масти, јер они привремено смирују организам”, објашњава др Кели Браунел, стручњак за исхрану и понашање.
Храна богата шећерима и мастима делује на систем награђивања у мозгу, ослобађајући допамин — неуротрансмитер који изазива осећај задовољства. Овај ефекат је сличан ономе који производе одређене психоактивне супстанце, што објашњава зашто се многи људи окрећу храни када су под притиском, prenosi MSN.
Неурони уче кроз храну
Неурони у мозгу реагују на храну на основу образаца понашања које смо развили током живота. Студија објављена у часопису Nature Neuroscience указује на то да специфичне неуронске мреже постају активне када људи једу храну повезану с пријатним успоменама. Ови неуронски обрасци нам помажу да повежемо одређене врсте хране са емоционалним стањем.
„Мозак има способност да запамти храну која доноси тренутно олакшање и да вас следећи пут подстакне да посегнете за њом у сличној ситуацији”, истиче др Софи Медлин, стручњак за исхрану и здравље мозга. Ово објашњава зашто многи људи конзумирају одређену „храну за утеху“ (попут чоколаде или тестенине) када су под стресом, иако нису гладни.
Једно истраживање спроведено на Универзитету у Калифорнији показало је да су испитаници који су били под стресом конзумирали 40 одсто више калорија у поређењу са онима у неутралном емоционалном стању. Ова студија је, такође, открила да је ниво кортизола, хормона стреса, био повезан са већим уносом нездраве хране.
Док одређена врста хране може привремено да смири емоције, дугорочно емоционално преједање често води до осећаја кривице, лошег здравља и незадовољства собом. „Емоционално једење је зачарани круг. Људи једу да би се осећали боље, али се касније осећају лошије баш због тог чина“, објашњава др Сузан Алберс, психолог и ауторка књиге Eating Mindfully.
Оно што додатно компликује ситуацију јесте то што мозак формира „зависност“ од емоционалне хране. Када се стрес понови, мозак аутоматски тражи сличан извор задовољства, стварајући дугорочно штетне навике.
Др Џенифер Таиц, клинички психолог специјализована за емоционално преједање, истиче: „Кортизол не само да повећава апетит, већ нас и усмерава ка храни богатој мастима и шећерима, јер је то енергетски најефикаснија опција“.
Како изаћи из зачараног круга
За људе који траже утеху у храни, први корак ка промени је идентификација емоционалних окидача. Стручњаци препоручују следеће:
1. Вођење дневника исхране и емоција – Записивање шта једете и како се осећате пре и после оброка може да помогне у препознавању образаца.
2. Mindfulness технике – Свесно једење, уз фокус на укус, текстуру и мирис хране, може смањити импулсивно преједање.
3. Алтернативне стратегије за управљање емоцијама – Физичка активност, медитација или разговор с блиском особом могу заменити потребу за емоционалним преједањем.
„Циљ није потпуно избегавање хране као утехе, већ проналажење здравијих начина за регулацију емоција“, каже др. Алберс.
За оне који се тешко носе с овим проблемом, помоћ стручњака може бити кључна. Когнитивно-бихевиорална терапија (CBT) се показала као веома ефикасна у решавању емоционалног преједања. Студија објављена у часопису Psychological Bulletin је показала да је 79 одсто пацијената који су прошли CBT забележило значајно смањење оваквог понашања.
Џудит Бек, један од пионира у овом приступу истиче да емоционално једење није слабост, већ одговор мозга на емоционалне изазове. Разумевањем ове везе, препознавањем окидача и коришћењем научно доказаних техника, могуће је прекинути зачарани круг.
Повремено узимање одређене хране може бити утеха, али не би требало да буде једини ослонац.
„Решавање корена проблема долази кроз интроспекцију и подршку“, закључује др Медлин.
