Поштовати човека
Тиме се показује духовна ширина, емпатија, саосећање с људима, уважава достојанство личности, вреднује свако добро дело, показује љубав Човек је боголико биће, створено по лику и обличју Божјем, с највећим назначењем на земљи. Сваки човек је с посебним даровима, датим му да оствари то високо назначење које има. И зато свако заслужује поштовање, и то не само по назначењу, већ и по знању и по свом остварењу.
Човек је мера стварности. Величину твари и било којег дела сагледавамо тек када поред њега видимо или замислимо човека.
Стварност показује меру свакога
Али и стварност показује меру човека, показује колико је он њој дорастао, колико је спреман да ради на свом позвању.
Најјасније човек се показује у односу према човеку. Свако од нас у односу према њему може да сагледа ко је какав човек. Што већи човек, то од њега веће поштовање; од малог човека мало поштовање или непоштовање. Велики човек сагледава личност и дело човека. Тиме показује и своју величину. Мали човек не види или не сагледава човека; самим тим не види ни дело његово. Он и тиме показује зашто је – мали човек.
Као што чист човек полази од тога да сви држе до чистоте, а прљав мисли да су сви прљави, тако су великом човеку отворене очи да види како јесте, а малом човеку, због суженог вида, све је мало. То је исто као и код доброг и лошег човека. Добар човек полази од тога да су сви као он, добри, а зао човек полази од тога да су сви као он, зли. Зато добар човек, због такве вере своје, страда. Али и то је боље него да он буде тај који зло чини. (Дужност човека је да се злу супротставља!)
Поштовањем другог човека човек показује своју духовну ширину, показује емпатију, саосећање с људима, поштује достојанство личности, вреднује свако добро дело које човек чини, показује љубав према човеку...
Непоштовањем човека, онај који тако чини показује своју духовну скученост, показује колико је узак човек, испољава надменост (гордост), завист, безосећајност, показује недостатак љубави према човеку...
Има оних који кажу: како да поштујем човека који греши, који зло чини?! Поштује се човеково достојанство, а не његова зла дела. Не одбацује се човек, него се одбацују његова грешна (зла) дела. Човеку је потребно помоћи да не греши, а не охрабривати га да греши. Поштовањем човек се охрабрује да добро чини; а кад је без поштовања, он пада у депресију и изналази изговор да и даље греши.
И овде се показује да је све до човека. Онај који не поштује друге, не поштује ни себе. Он има лажну слику о себи. И зато се може и обрнуто казати: онај ко не поштује себе, не поштује ни друге.
Поштовање не значи видети себе у другој особи, очекивати да и тај други буде као ти, него значи видети сваког човека као посебну личност. То значи, прихватити сваког човека онаквог какав јесте, с врлинама и манама његовим. Нема човека да не греши. Увиђајући грешке које чини, он исправља пут свој. Зато је потребно човеку помоћи, а не осуђивати га, и тако терет му увећавати.
Свуда око себе видимо и Божје и људско дело. Без људског дела овај свет би пропао, јер би се тиме показало да он не треба да постоји. Зато свако човеково добро дело заслужује поштовање.
Истичите добра дела
Погледајмо човека како се труди да задобије врлине, како ствара, како настоји да се што боље представи пред светом. Погледајмо његов саосећајни однос с ближњима, како настоји да буде у сагласју с људима око себе, да другима помогне: гладне да нахрани, жедне да напоји, слабе да охрабри, немоћне да придржи. Погледајмо како слави Творца. Па, зар све то, и још много шта, није довољно да има наше поштовање!?
Свети апостол Павле у Посланици Римљанима пише: „Чашћу чините једни друге већим од себе.” Значи, истицати добра дела ближњих својих. А основа тога јесте – поштовање.
Поштовање се темељи на послушности, а њиме се гради складан поредак у друштву, у свету.
