Нико нема што Србин имаде
Такви смо ми: ратоборне, пркосне јуначине, непокорни јуначки народ, једини у Европи који је пола миленијума био кротки вазал туђем господару
На пример, пушење у ресторанима! И то поносно! Оно што је цео свет одбацио као штетно по здравље, у нашој земљи рекордеру по канцерогеним обољењима, сматра се неотуђивим правом и слободом, јемством успешног пословања наших угоститеља који не могу без пиксле на столу. Ко не пуши, није мушко!
Волимо да се, што каже народ, правимо паметни. Паметнији од осталих. Јер ми знамо боље. Јер наша омиљена пословица лепо каже: „Нико нема што Србин имаде.” Имао је, својевремено, Данило Киш да каже штошта тим поводом, али умало га не избубецаше неке српској души одане колеге. Само зато што се опсетио и оне друге, наравно, никако наше изреке: „Чега се паметан стиди, тиме се будала поноси.” А поносних и охолих никад нам није недостајало.
Волимо да будемо изузетак, нема збора. Макар и по манама. Београд се зими већ годинама редовно помиње као најзагађенија европска престоница, али важно је да се помиње. И да је по нечему – нај. Узгред буди речено, не видех да неко од поносних демонстрира због удисања гарежи, мазута и испарења спаљеног хемијског отпада; дакле, због непосредног угрожавања живота, ваљда зато што су наши људи заузети демонстрирањем због важнијих ствари. Шта би било прече од живота, засад за мене остаје тајна.
Волимо ми чак и да будемо ненормални, само да се о нама прича, само ако тиме макар мало можемо да излечимо комплекс анонимности малог народа који би пошто-пото да буде велики играч на светској сцени. Нормалност није занимљива, о њој се говори мање него о швајцарској влади. Није то од јуче, нити је нека новотарија. Узмимо, на пример, наше пословице и изреке, суму народне мудрости, које нешто о нама говоре. Нешто древно.
Кад наш човек угледа познаника кога дуго није срео, каже му весело: „Где си бре пушка те убила!?” На селу је чешћи облик тог пријатељског питања. „Где си бре крава те убола!?” У оба случаја, питање прати радостан осмех и пријатељски загрљај потенцијално упуцаног или убоденог.
Сви народи имају изреку за дубок, безбрижан сан. Американци, на пример, кажу да неко „спава као свиња” (sleep like a hog), али ми можемо дубље и темељније да спавамо – „као заклани”. Наша свиња је из сна премештена у призор задовољства: неко „ужива као свиња у блату”.
Смрт, насиље, погубност у нашим пословицама и изрекама као да су део добродошле свакодневице.
Спреман као запета пушка.
Лупа као „максим” (истоимени митраљез) по дивизији.
Глув као топ.
Нађе се у домаћем арсеналу и хладно оружје којим се хвали женска лепота – чега се својевремено досетио Милорад Павић, велики познавалац наше традиције: „Девојчин врат, леп и танак, као створен за сабљу.”
Волимо ми, онако народски, и да побркамо простаклук са духовитошћу кад, рецимо, кажемо да је неко „хладан као сиса од вештице” или „ко је срећан, тај ни у клозету није гладан”.
Мени је посебно прирасла за срце изрека којом наш народ истиче врлину присног пријатељства – „пријатељи, на прст у д..е”.
Измиче мојој машти тај анални чин нераскидиве пријатељске блискости, иначе сасвим лишен еротских конотација, у којем се спроводи у дело другарска тактилна колоноскопија. Друга, недужна и немаштовита универзална изрека упозорава: „Где има дима, има и ватре. Она ме наводи да се озбиљно запитам како се у добра стара времена у нашем традиционално хомофобном народу потврђивало пријатељство; у филмовима широм света, често се заклетва на вечну оданост потврђивала симболичним мешањем крви – два пријатеља би посекла своје дланове и стиском крвавих руку потврдила своју међусобну приврженост. Али нама као да крвна веза није довољна: анални рад прстићима – дакако, с подсеченим ноктима – видео сам само код Бертолучија, у „Последњем тангу у Паризу”, али ту није било речи о нераскидивом пријатељству. Јер то је препуштено само нама, нико нема шта Србин имаде.
Један британски новинар, дугогодишњи дописник „Фајненшел тајмса” из Латинске Америке и са Блиског истока, годинама се бавио помало бизарним хобијем: као светски путник, скупљао је по свету и уредно бележио најстрашније псовке разних народа. На његовој дугој, легендарној листи Срби су убедљиво у самом врху (додуше, заједно с Мађарима). Не без поноса. Писати о нашим псовкама захтевало би, дакако, озбиљан самопрегорни рад чији би резултати испунили више подебелих томова. Али и без тога можемо бити преплављени таласом националне славе да чак ни у псовкама, погрдама, нико нема што Србин имаде. За Мађаре не знам. Сазнао сам, међутим, чиме смо ми опчинили дотичног Енглеза – открио ми је псовку која га је оборила с ногу. Прилично је сложена, укључује некрофилију, содомију, мајчинство, неколико анатомских враголија и – рапаву даску. Препуштам вашој машти да склопите ту сумануту слагалицу.
Нико, заиста нико нема што Србин имаде: лекаре који некажњено позивају путем друштвених мрежа родитеље да не вакцинишу децу против ковида јер, тврде, вакцина изазива неплодност и импотенцију; пушаче (не само Црвеног бана, Басара dixit) који ресторане претварају у пушнице; функционере који тврде да подземна железница треба да иде по периферији а не кроз велеградски центар, као у целом свету који се вози метроом сто и кусур година пре нас; телевизијске моћнике што од осуђених криминалаца праве медијске звезде и моделе понашања омладине; број коцкарница који се мери густином по блоку кућа; возни парк аутомобила забрањених у Европи због загађења ваздуха; политичке аналитичаре и професоре који уче на отвореној телевизији да су Америка и Русија једна држава која тајно влада светом; па чак и градоначелника престонице који у патикама, излизаним фармеркама и раздрљеној кошуљи уручује упарађеним добитницима највиша градска одличја исказујући тиме своје фрајерско поштовање...
Набрајање би могло да потраје. Па шта? Једино је важно да будемо друкчији од читавог света. Чини се да смо сви рођени у петак да бисмо били, како песмица каже, изузетак.
