Пате ли жене више од мушкараца после раскида

Да ли жене више пате од мушкараца? Подносе ли теже развод, раскид, прекид односа? Када говоримо о болу, да ли можемо да генерализујемо? Да ли се и у ком правцу променила улога мушкарца у којој је он неприкосновен, тврд и без емоција?

Тема емоција мушкараца и жена и између мушкараца и жена често је присутна у литератури, медијима, филмовима – људи виде и осећају разлике у емоцијама које испољавају жене и мушкарци, али објашњења су различита. Како објашњава психолог и терапеут Драгана Ивковић, доживљавање и испољавање емоција није исто.

– Људи могу снажно доживети неку емоцију, а испољити је веома благо и обрнуто. Не можемо говорити о разликама у доживљавању емоција код мушкараца и жена. Различити људи различитим интензитетом доживљавају емоције и то није условљено полом, већ физиологијом нервног система. У мозгу се налази једна жлезда која се зове амигдала. Ова жлезда је у интеракцији са осталим деловима нервног система и одговорна је за интензитет којим ће неко доживети емоције и ово је различито од особе до особе у зависности од генетике, присуства или одсуства одређених болести, доживљених траума и искустава у раном детињству или касније – наводи наша саговорница.

На емоције и њихово испољавање утиче доста фактора

– Можемо испитивати разлику у испољавању емоција код мушкараца и жена која је комплексна и обухвата спој биолошких, социолошких и историјских фактора. Биолошки, разлике у испољавању емоција су директно повезане са хормонима естрогеном и тестостероном који утичу на емоционалне реакције. Жене, захваљујући вишим нивоима естрогена, често имају израженије емоционалне реакције – наводи Ивковићева, додајући да с друге стране, мушкарци под утицајем тестостерона могу бити склонији потискивању емоција, али и агресији.

– Данас постоје и докази о развијенијим деловима мозга код мушкараца и жена који утичу на начин испољавања емоција. Историјски посматрано, ситуација је била другачија у прошлости. Породице су биле са више деце, а много више је било посла у пољу. Контрацепција није постојала и жене су биле везане за трудноћу и чување мале деце, самим тим су биле везане за кућу. Мушкарци су обављали послове које данас у значајно већој мери обављају машине. Ове разлике у улогама су утицале и на испољавање емоција мушкараца и жена. Данас су жене значајно одсутније од куће, што мења улогу жене и мушкарца у породици и друштву, али се задржао начин на који жене и мушкарци испољавају емоције и веровање да су жене емотивније и емпатичније, а мушкарци мање осетљиви – објашњава Драгана Ивковић.

Друштво намеће норме

Друштвене норме и очекивања играју кључну улогу у обликовању начина на који мушкарци и жене испољавају емоције. Од малих ногу дечаци се често подстичу да буду јаки и храбри, док се девојчице подстичу да буду емпатичне и емоционалне. Оваква социјализација деце обликује начин на који се емоције изражавају у одраслом добу.

„У многим културама од мушкараца се очекује да задрже дистанцу према својим емоцијама, док се женама омогућава већа слобода у изражавању емоција. Постоје културе чији представници нама изгледају хладно и суздржано, као да не доживљавају емоције, док представници наше културе њима изгледају претерано емотивно. Ако се осврнем на своју психотерапијску праксу, свесна сам колико је доживљај емоција код човека условљен доживљајем емоција његових родитеља. Наиме, дете до пубертета не доживљава сопствене емоције, већ су то емоције које преузима од својих родитеља. Уколико је родитељ депресиван или уплашен, велика је вероватноћа да ће и дете осећати исто. У одраслом добу често испољавамо емоције на начин на који су то наши родитељи радили. Чак су и мимика лица и покрети тела слични – каже Ивковићева.

С друге стране, трауме које смо доживели у детињству могу да нас „одсеку” од наших аутентичних емоција и постајемо „неосетљиви” на одређене дражи. Међутим, ово не мора да значи да не осећамо, већ да смо дубоко потиснули одређена осећања до те мере да их више не осећамо у овом тренутку или их не осећамо на очекивани начин.

Психолошки третман уместо лекова

Када се мушкарац консултује са лекаром о томе да га нешто боли, он се нада да ће бити схваћен озбиљно и да ће убедити доктора да је бол стваран. Искуство је другачије за жене, јер често родни стереотипи наводе доктора да закључи да их не боли онолико колико кажу да их боли. Нажалост, ове сумње су, пише „Londons Global University”, оправдане, јер постоје докази да медицинско особље рутински потцењује бол жена на основу бројних предрасуда и уверења. Сада је нова студија показала и да су родни стереотипи посебно одлучујући у процени бола пацијената. Због лажног уверења да су жене преосетљиве и да лакше изражавају или преувеличавају бол лекари, и мушкарци и жене, често одбацују вербалне доказе жена и невербално понашање које изражава бол. Такође, у истраживању је наведено и да не само да имају тенденцију да потцењују женски бол већ, на основу њиховог потцењивања, често чак препоручују и психолошки, а не аналгетички третман женама.