Ред упркос свему
Откривши у Станићевом сликарству своју биографију, гледалац ће осетити мању или већу непријатност зависно од тога колико је искрен према себи: ухватиће себе да је неодољиво смешан, непоправљиво гротескан, да је наиван, сулуд и тужан
Сликарство Воја Станића простире се од свакодневног до оностраног, чиме он доказује да живот не чини само оно што се нама догађа, него и оно што не постоји али се може догодити, оно што не видимо али се једном може угледати, оно што је немогуће али се прича да се некоме негде некад догодило.
Живећи на обалама Медитерана, изолован и скривен у његовој, за историју сликарства славној светлости, Војо Станић није марио за кретања, промене и тумбања који су се дешавали у сликарским метрополама. Стране су му биле иновације у сликарству и оне готово да нису утицале на његову слику, осим у неким детаљима, чиме је, чини ми се, хтео да дâ до знања како он за њих зна, али да му до њих није стало. Том незаинтересованошћу достигао је потпуну комуникативност свог сликарства, па онај који гледа његове слике разуме њихов језик, тим језиком може сâм са собом да разговара и да у том монологу просто распреда своју биографију. То је час када се уметничко дело одваја од свог творца, када с њим раскида тајни уговор, када се распршава њихов дослух и постаје глас упућен неком трећем.
Откривши у Станићевом сликарству своју биографију, гледалац ће осетити мању или већу непријатност, зависно од тога колико је искрен према себи: ухватиће себе да је неодољиво смешан, непоправљиво гротескан, да је наиван, сулуд и тужан или да је откачен, намћораст и замлата. Али ништа зато: већ у следећем тренутку указаће му се други свет, у којем ће себе видети као величанственог маштовњака, изумитеља триста чуда, као сањара или шармантног старог распусника.
На овим сликама све је истовремено и раздвојено и прожето једно другим – с једне стране, свако игра своју игру, ради своју радњу, а с друге су сви увучени у коло које је сами живот, у којем се све преплиће, утиче једно на друго и понире једно у друго чинећи од овога света друштво велеумних зановетала којима је живот сан с благом тежњом према буђењу. И још нешто важно уочавамо на овим сликама: то је ред, упркос свему. У овој стрци и збрци, у овим, рекло би се на први поглед залудним радњама, у овој опседнутости и откачености има толико смисла да понекад помислите како по правилима са ових слика управо функционише нека држава или сами космос. Негде сам прочитао да Војо Станић управо говори о томе: „У природи, у свемиру не постоји лаж – постоје само ред, тачност и истина. Лаж је производ људске маште која не може да се задовољи том глувом и суровом логиком и редом што се безобзирно и можда бесмислено упорно одвија у том суморном мраку космоса, у којем лебде разбацани, далеки и пусти комади камења без икаквог циља, осим ако тај циљ можда не можемо да докучимо.” Можда је због тога овај свет откачен и противуречан, можда се због тога клати на жици истине и лажи.
Као што у животу постоје комичне ситуације, тако постоје и на овим сликама, с том разликом што на њима хумор не постоји због тога да нас забави, него због тога да нас упозори да је човек у суштини тужно и усамљено биће – када није зло! – и да комичне ситуације у које га уплиће живот то стање само наглашавају. Хоћу да кажем да је хумор овде опомена – он указује на нашу самоћу, нетолерантност, глупост и на одсуство смисла за хумор.
На слици Атеље Воја Станића сликар који пуши лулу из које излазе грудве беличастог дима портретише човека који такође пуши лулу, из које такође излазе грудве беличастог дима. Ништа не би било чудно да дим из луле онога кога сликар слика не прелази из простора слике у сликарев простор, дакле у атеље, односно у његов реални свет, док дим из сликареве луле из простора атељеа, односно из реалности, улази у простор слике, па се тако реалност и фикција мешају и претапају. Имам утисак да је у овој сликарској метафори скривена тајна сликарства Воја Станића. Изражена у једној реченици, она би могла да гласи: Живот је уметност јер је уметност живот.
