Златни динар – то неће моћи
Држава Либија је данас реплика Балкана из деведесетих и сапатница у трагедији с арапском браћом с Блиског истока. Демократије и социјализма нема на видику
Ширећи свој утицај по медитерану, Тито августа 1969. године на Брионима дочекује либијског краља Идриса. У том моменту, Тито је већ увелико вођа несврстаних и велики пријатељ с вођама Алжира, Туниса и Марока. Али он је и идол и најбољи друг и саветник Насеру, вођи Египта, који у војном пучу 1952. свргава краља Фарука и успоставља Египатску арапску републику. И Тито и Насер су идоли младом пуковнику либијске војске Моамеру Гадафију, који у својој 27. години, у септембру 1969, свргава краља Идриса. Значи, одмах по повратку краља из Југославије. Гадафи успоставља апсолутистичку владавину која ће потрајати више од 40 наредних година. Југославија прва у свету признаје нови либијски режим и креће у свеобухватни процес изградње свих сегмената либијског друштва. Од здравства до трговине нафтом, од грађења капиталних објеката до продаје близу 200 млазних, ратних, авиона и обуке хиљада либијских студената, официра, привредника. Из Југославије десетине хиљада радника и стручњака свих врста одлази и учествује у изградњи Гадафијеве државе.
Гадафи, рођен 1942. године у породици бедуина у пустињском делу Либије, своје номадске корене увек истиче и постаје сензација када у посете иностраним лидерима носи бедуински (блиндирани) шатор у коме одседа за време свог званичног боравка. Уз шатор обавезно иду и најмање две камиле јер Гадафи свако јутро жели да пије свеже камиље млеко. Тако и у његовим посетама Београду у дворишту репрезентативне виле познате као Бокељка, разапиње шатор и паркира своје камиле. Али та његова склоност ка необичној самопромоцији није једино што скреће пажњу светске јавности. Пажњу скреће и национализација свих нафтних постројења и бушотина у Либији. У очима дојучерашњих „власника” тих блага, Италије, Француске, Америке и, наравно, Британије, то је већ озбиљна дрскост која га моментално ставља на црну листу. Али Гадафи је одлучан да све огромне приходе од продаје нафте улаже у развој Либије, куповину значајних резерви злата и уједињење Африке. Али и у лично богаћење и раскошан живот.
Балканизација Африке
Одмах по преузимању власти, Гадафи креће у стварање своје арапске, социјалистичке утопије којом планира да зарази читаву Африку. Силовито се залаже прво за панарапску а онда и за панафричку унију. Али на том идеолошком терену није сам и није нов. Још шездесетих година два велика афричка лидера истичу се у својим панафричким стремљењима. Кваме Нкрумах из Гане, који воли да се о њему мисли као о афричком Лењину, и Џулијус Њерере из Танзаније, који сматра да је сваки национализам ван панафричког национализма ништа друго до трибализам. Оба ова лидера, наравно, врло блиско сарађују и са Титом и са Насером и обојица сматрају да, ако не нађе снагу да се уједини, Африци прети „балканизација”. У тај идеолошки оквир, у наредним деценијама, ускаче млади Гадафи са својим јасним планом за уједињење Африке. Он не жели постепено, регионално, уједињавање које ће водити ка уједињењу целог континента у Сједињене афричке државе. Опредељује се за линију Нкрумаха, афричког Лењина, која гласи – регионализација је „балканизација” само у већој размери.
У зрелијим годинама, као председавајући Организације афричког јединства, Гадафи нуди свеобухватно уједињење одмах, и то на следећим принципима: федерација држава са једном јединственом владом, један пасош, једна армија и једна заједничка монета – златни динар. Поткрепљен огромним златним резервама Либије и богатством од више стотина милијарди петро долара. Ово је, наравно, црвена лампица која на сензорима НАТО-a бљешти из све снаге. Гадафи то зна али овако говори својој афричкој браћи: „Када имате мноштво химни, националних држава и националних пасоша, протоколарних шема, чланстава у Уједињеним нацијама и појединаца који заслужују почасне плотуне из 21 оруђа, а да не говорим о мноштву министара, изасланика, бирократа то је, онда, читава армија моћних људи којима је суштински интерес то да Африка остане ’балканизована’.” Ове лекције из „балканизације” чак ни Тито не успева да схвати како треба а камоли сви они грамзиви и много амбициозни „Титићи” из југословенских република. И пошто то не схватају крајем осамдесетих данас су „балканизовани” више него икада раније.
Али Гадафи добро схвата неке лекције из социјалистичке литературе. Ствара Либијску џамахирију, диктатуру коју он назива „народном” уместо „пролетерском”. У суштини он је једини, апсолутни, владар. Међутим његова арапска социјалистичка утопија, између осталог, изгледа и овако: електрична енергија за све становнике Либије је бесплатна, све су банке државне и ниједна не зарачунава камате на кредите, сви млади брачни парови од државе примају 60 хиљада (либијских) динара, довољно да купе сопствену кућу или стан, образовање и здравствена заштита су бесплатни, они који се определе за живот на фарми бесплатно добијају опрему за домаћинство, семе и стоку, при куповини аутомобила држава финансира 50 одсто од цене, цена за литар бензина је 14 (доларских) центи, држава нема спољних задужења већ поседује преко 150 милијарди долара (сада замрзнутих) у разним светским банкама, незапослени примају гарантовану плату у висини националног просека, део прихода од продаје либијске нафте уплаћује се директно на жиро-рачуне свих становника, свака породиља од државе прима пет хиљада долара, 40 векни хлеба кошта 15 (доларских) центи, држава покреће највећи иригациони пројекат на свету и доводи воду у најсуровију пустињу на свету. Државом влада мир, сва племена су спокојна, поглавице Гадафија проглашавају за Краља над краљевима.
Све ово, горе поменуто, плус златни динар и уједињена Африка никако не пријају главним светским играчима. Године 1986. Реган наређује бомбардовање Либије, као одмазду за експлозију у дискотеци у западном Берлину, за коју криви Гадафија. Деценију касније „балканизовани” Балкан гори у крвавим ратовима а Србију бомбардују снаге НАТО-а – из хуманитарних разлога. Гадафи наставља да се противи мешању великих сила у афричке послове. Подстиче и финансијски помаже герилске покрете за ослобођење, не обазире се на претње. Године 1988. Уједињене нације уводе оштре санкције Либији због уништења путничког авиона изнад Британије и смрт 270 путника, за шта криве Гадафија. Гадафи запада у тоталну изолацију у којој му се, после арапског пролећа, 2011. године намешта финални чин избијања грађанског рата и сврставања снага НАТО-а на страну противника Гадафија. И то под хуманитарном паролом „Штитимо цивилно становништво”. Авијација НАТО-а одлучујуће помаже побуњеницима. Три хиљаде циљева бомбардује се у 14.000 налета бомбардера НАТО-а од чега Триполи 716 пута. Гадафи се повлачи из Триполија, побуњеници га заробљавају, муче и ликвидирају на најсвирепији начин.
Договор с Кинезима
Победница у овој игри, госпођа Клинтон, изјављује: „Добио је оно што је заслужио.” А Либија добија оно што јој је суђено у центрима моћи – крвави грађански рат, патњу, смрт, немаштину, мржњу, корупцију, експлоатацију. Цивилно становништво не само да није заштићено, хуманитарна помоћ не да није уприличена већ је држава Либија данас реплика Балкана из деведесетих и сапатница у трагедији с арапском браћом с Блиског истока. Демократије а ни социјализма нема нигде на видику.
Панафриканизам није нестао с нестанком Гадафија. Он опстаје не само као идеја већ и као стална борба Африканаца да се најзад, за почетак, ослободе неоколонијалног јарма који им намећу старе колонијалне силе и Америка приде. У томе има успеха. Француска повлачи трупе из Чада, Буркине Фасо, Малија и Нигера и Американци из Нигера. Пре неки дан гледам изјаве младих афричких лидера и лидерки који, сви редом, наступају овако: „Доста нам је тога да Америка долази овамо и држи нам лекције из демократије, прописује шта може а шта не може, прети санкцијама а истовремено гледа да се окористи о наше богатство и ресурсе. Ми радије правимо договор с Кинезима. Не попују, не прете, не закерају, нису бахати. Раде и ћуте.” Али оно што је било сигурно за Гадафијевог живота а што је сигурно и сада јесте – златни динар неће моћи. Зна се и зашто.
