Шаран на органски начин
У чистој води без амонијака, нитрита и нитрата, као и пестицида, рибе за исхрану биле би здравије, али смо још далеко од таквог узгоја. За пост и славе биће довољно рибе, али и овога пута мање домаће, а више оне из увоза
Уочи божићног поста и крсне славе Светог Николе потражња за рибом у продавницама значајно порасте. Најомиљенија и најтраженија риба је шаран по којој смо некада били познати и мимо наше земље, а имали смо престижну производњу.
Последње три деценије лагано заостајемо за земљама као што су Мађарска, Румунија, Бугарска или Чешка. Укупна производња рибе на рибњацима у 2023. години износила је 5.580 тона, док је укупна производња на рибњацима и улов рибе на рекама, језерима и каналима износио 8.050 тона.
У ишчекивању предстојећих празника и црквених обреда потрошачи не треба да брину. Све што не могу наши рибњаци да произведу попуниће се из увоза, укључујући не само слатководну већ и морску рибу, смрзнуту или конзервирану.
Међутим, домаћи произвођачи желели би да се изједначе с колегама из региона по висини субвенција, како би били конкурентни. Иако је роба из увоза царињена, подстицаји из фондова ЕУ дају предност страним произвођачима у односу на наше.
– У Привредној комори Србије од 817 привредних друштава и предузетника, регистрованих за аквакултуру или гајење риба, њих 103 чине привредна друштава. Рибњацима је јако тешко јер су високи трошкови за производњу, првенствено се мисли на водне доприносе. Не постоји помоћ при извозу рибе, а само извоз може инспирисати производњу. Крађа на рибњацима је проблем који досад није решен без обзира на то што је с тим упознато Министарство унутрашњих послова. Наш највећи шарански рибњак „Ечка” затворен је јер није било могуће сачувати рибу од крађе – каже Мирјана Мишчевић, виши саветник у Удружењу за сточарство и прераду сточарских производа Привредне коморе Србије.
Потрошња пала у време пандемије
И пандемија вируса корона негативно је утицала на потрошњу слатководне рибе у Србији с обзиром на забране окупљања и знатно мањи број људи на славама и другим слављима и обичајима када се пости. У то време је продаја рибе чак и у време великог поста готово потпуно била заустављена јер су пијаце биле затворене. Жива риба морала је назад у рибњаке, а приликом транспорта, каже наша саговорница, долазило је до угинућа. Било је неопходно засновати нову производњу, међутим, већина рибњака није то могла да учини, тако да је доста рибњака затворено.
Према подацима Републичког завода за статистику, укупна потрошња рибе по глави становника у Србији је нешто изнад седам килограма, а у европским земљама прелази двадесет килограма.
Лане је произведено три и по хиљаде тона конзумног шарана, што је за чак четрдесетак одсто мање него пре десет година. Истовремено порасла је производња пастрмке, у 2023. години произведено је 1.985 тона конзумне рибе у пастрмским рибњацима, што је за 170 процената више него 2014. године. Ипак, укупан улов привредног и рекреативног рибарства на рекама и језерима опао је за трећину у последњој деценији.
Досад је било неколико наговештаја и о покретању органске производње у рибњацима. О томе се понекад и писало и најављивало у медијима, али на томе се изгледа и стало. Пре десетак година у Каћу је било пионирских подухвата да се крене с органском производњом, па и однедавно у околини Краљева говори се о „еколошки” конзумној шаранској риби. Шта се под тим тачно подразумева остало је недоречено јер, како сазнајемо од стручњака, не постоје јасне процедуре како би се неки рибњак могао назвати органским, односно шта би требало урадити да би се шаран, најчешће гајен код нас, прогласио рибом произведеном на органски начин. Јасно је то већ и по подацима из институција.
Према информацији из Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, у Србији не постоји ниједан рибњак који је регистрован за органску производњу, каже Мирјана Мишчевић.
Најближи органској производњи био би систем који се назива аквапонија. То је једноставан вид пољопривредне производње, који се често заснива на узгоју биљака у воденом супстрату. Најважније компоненте аквапоније представљају биљке и рибе.
Аквапонија као шанса
Принцип аквапоније, најједноставније речено, заснива се на преношењу хранљивих материја од риба до биљака и то преко воде која кружи. Вода циркулише од места где се налазе рибе, па све до леја где се узгајају биљке. Биљке те хранљиве материје усвајају и користе их за развој. Она вода која је ослобођена од амонијака, нитрита и нитрата након тога се враћа на место где се узгаја риба и започиње се исти круг.
– Посебност аквапоније је у томе што се не користе антибиотици за рибу и хемијски пестициди који могу да нанесу велику штету биљкама. С друге стране, у аквапоничким системима рибе једноставно никада нису болесне.
– Нажалост, у нашој земљи аквапонију није могуће регистровати као органску производњу јер се не гаји на земљи. Већина рибњака користи готове смеше за исхрану риба. У коначници, тржиште је то које одлучује о потражњи и понуди како конвенционалне, тако и органске хране – закључује Мирјана Мишчевић.
Ми већ имамо врхунски узгој
Крум Анастасов, директор рибњака „Капетански рит” поред Кањиже, који је један од најпознатијих код нас с укупно хиљаду хектара под водом, сматра да су услови за органски произведену рибу у рибњацима још далеко.
– За то би било неопходно да шаран сам налази храну и да оно што једе буде из органске производње, без пестицида и хербицида и тешких метала – каже наш саговорник с дугогодишњим искуством у узгоју шаранске рибе.
Међутим, он поручује да ми већ имамо високи квалитет, врхунски узгој рибе, ригорозне контроле, а баланс масти, протеина и омега киселина у месу рибе чини тај квалитет вишим него код других.
– Наш шаран не једе ГМО храну, нема штетних агенаса по људско здравље, витамини се додају тек после термичке обраде остале хране да би се сачувао квалитет. И када све то саберемо, можемо рећи да је српски шаран бољи од европског и треба више да чинимо на промоцији тог нашег бренда – каже Анастасов.
Добро организоване рибокрадице
Иако нисмо народ који много једе рибу, шаран у Србији има традицију. Пре петнестак-двадесет година имали смо 12.000 хектара под рибњацима, а сада само пет хиљада, јер су неки рибњаци затворени због малих субвенција.
Рибе за пост ће бити вероватно по цени од 650 до 750 динара, прогнозира Анастасов.
Сматра и да надлежни органи морају много одлучније да се позабаве крађом у рибњацима.
– Некада су рибу крали сиромашнији слојеви да се прехране, а сада су то организоване групе које за ноћ украду количине у вредности и по десет хиљада евра – истиче наш саговорник.
