Живот у медини

Од сва­ког ту­ри­сте и ис­ку­сног свет­ског пут­ни­ка увек ће­те до­би­ти са­вет да се по­се­та ме­ди­ни у арап­ским гра­до­ви­ма не про­пу­шта. То би за­пра­во би­ло и са­свим не­мо­гу­ће, јер ме­ди­на – пи­ја­ца, ба­зар, на­се­ље с кри­ву­да­вим ули­чи­ца­ма, џа­ми­јом, ма­лим па­ла­та­ма и без­број ду­ћа­на је, по пра­ви­лу, у са­мом цен­тру сва­ког гра­да.

Ту­ни­ско ле­то­ва­ли­ште Ха­ма­мет има две ме­ди­не и исто то­ли­ко ту­ри­стич­ких зо­на – јед­ну у ста­ром де­лу и ону у лук­су­зном, не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра на се­вер – у но­во­и­згра­ђе­ном Ја­смин Ха­ма­ме­ту.

Ов­де се у ме­ди­ну не ула­зи на ма­ла и јед­на вра­та. Шта­ви­ше, има их не­ко­ли­ко, јер у ср­цу гра­да коjeг кра­си епи­тет ту­ни­ског Сен Тро­пеа, она жи­ви ме­ђу зи­ди­на­ма сред­њо­ве­ков­не твр­ђа­ве, ка­збе.

Ег­зо­ти­ка и ша­ре­ни­ло

Ло­кал­ци ће вам ре­ћи да сте у зам­ку, а упу­ће­ни­ји у фор­ти­фи­ка­ци­је да је то у осно­ви шкољ­ка од им­пре­сив­них зи­ди­на, ку­ла и бе­де­ма и фан­та­стич­ног по­гле­да све до мо­ра. За пот­пу­ни до­жи­вљај тре­ба се по­пе­ти на врх ци­та­де­ле и пла­ти­ти тек 8 ту­ни­ских ди­на­ра или не­што ви­ше од два евра, али ће­те за­то, си­гур­но, мно­го ви­ше оста­ви­ти ло­кал­ним тр­гов­ци­ма.

На­мер­ни­ка ко­ји се на­ђе у ла­ви­рин­ту ули­чи­ца од­мах с ула­за за­пах­не ми­рис ка­ми­ље ко­же, тек­сти­ла, ка­не... Они се ме­ша­ју с аро­ма­ма ка­ри­ја, љу­те па­при­чи­це ха­ри­се и нај­ску­пљег ша­фра­на. Опи­ја чи­ста ег­зо­ти­ка и ша­ре­ни­ло, а од­мах по­том сле­ди здру­же­ни на­пад тр­го­ва­ца. За­то је пр­ви и то­пли са­вет – ни­шта пр­стом не по­ка­зи­ва­ти, не ко­мен­та­ри­са­ти, не оду­ше­вља­ва­ти се и ни­по­што се не хва­та­ти за ро­бу ко­ју за­си­гур­но не на­ме­ра­ва­те да па­за­ри­те. 

У жи­вом над­гор­ња­ва­њу, на­род­ски ре­че­но, бес­крај­ном цен­ка­њу, ве­шти про­дав­ци ће учи­ни­ти ап­со­лут­но све да вам уз ко­жни нов­ча­ник про­да­ју и ка­иш у истом то­ну, ешар­пу, за ко­ју се ку­ну да је од ка­шми­ра. Не мо­же се ни без кућ­не де­ко­ра­ци­је, по­пут тка­них ћи­ли­ма, бер­бер­ске ке­ра­ми­ке или пра­ве шкор­пи­је у плек­си­гла­су и пу­стињ­ске ру­же. Све руч­ни рад. Опи­ра­ње ту мно­го не по­ма­же, не­ма се куд ни по­бе­ћи, па кад је це­на обо­ре­на, бар на­по­ла, а ке­се на­пу­ње­не, за­на­тли­ја-тр­го­вац ће „об­ра­ђе­ну” му­ште­ри­ју ше­рет­ски ис­пра­ти­ти ре­чи­ма да га је „бан­дит­ски” оро­би­ла и то на чи­стом срп­ском је­зи­ку, а да њим со­лид­но вла­да­ју са­зна­те тек на кра­ју.

Уза­вре­ла, ори­јен­тал­на пи­ја­ца Ха­ма­ме­та, ина­че нај­ста­ри­је ту­ри­стич­ке де­сти­на­ци­је у Ту­ни­су, у ср­цу ка­збе (ци­та­де­ле), осим што је адре­са без­број ду­ћа­на, те­зги, па и рад­њи­ца, пре­тен­ци­о­зно на­зва­них бу­ти­ци­ма, стал­но је пре­би­ва­ли­ште и не­ко­ли­ко сто­ти­на ме­шта­на. То ви­ди­те ако за­ђе­те дуж мре­же уских ули­чи­ца, за­ви­ри­те у по­ко­је ма­ло дво­ри­ште иза од­шкри­ну­тих вра­та... У јед­ном та­квом по­ку­ша­ју ка­пи­ју ши­ром отва­ра Фе­хри Мхад­би, ста­нов­ник ме­ди­не.

„Ви­дим да гле­да­те на­ше ка­пи­је. Је­су ле­пе и не­ма две исте у ме­ди­ни, али оне ни­су са­мо то, јер је на сва­кој ’ис­пи­са­на’ лич­на кар­та оних ко­је жи­ве иза вра­та. Ре­ци­мо, ми на ка­пи­ји има­мо је­дан зве­кир што зна­чи да ов­де жи­ви са­мо јед­на по­ро­ди­ца. Та­ко­ђе, она упу­ћу­је да нас је пе­то­ро чла­но­ва, што по­ка­зу­ју укра­си из­над ка­пи­је. Де­ца су обе­ле­же­на по­себ­ним ор­на­мен­ти­ма, рас­по­ре­ђе­ним са стра­не. У на­шем слу­ча­ју ви­ди се да има­мо јед­ну кћер и два си­на, а ка­да је не­ко де­те оти­шло из ку­ће, ње­гов знак се ски­да. За­то има мно­го ка­пи­ја где се ви­ди да не­до­ста­је украс”, об­ја­шња­ва овај ста­нов­ник Ха­ма­ме­та на до­бром ен­гле­ском је­зи­ку.

На пи­та­ње за­што су ка­пи­је и про­зо­ри ма­хом пла­ве бо­је, по­ја­шња­ва да је то из пре­вен­тив­них раз­ло­га. Ра­ди се, на­и­ме, о ефи­ка­сној бор­би с ко­мар­ци­ма, пла­ва их рас­те­ру­је, а бе­ло окре­че­не ку­ће од­би­ја­ју вре­ле сун­че­ве зра­ке.

Ко­ли­ко год се чи­ни­ла ве­ли­ка, ка­зба је, ипак, те­сна за све ов­да­шње пред­у­зет­ни­ке. За­то су и обо­дом ме­ди­не на­ни­за­ни ду­ћа­ни и за­нат­ске рад­ње. С по­гле­дом на је­дан од ма­њих град­ских тр­го­ва, ко­јим се ви­јо­ри др­жав­на за­ста­ва, по­слу­је ка­лај­џи­ја Лот­фи Аиди, умет­ник об­ра­де ли­ма, ка­ко за се­бе ка­же. Куц­ка укра­сне та­њи­ре по чи­тав дан, с па­у­за­ма за мо­ли­тву и ру­чак. Ње­го­ве ру­ко­тво­ри­не, жи­во­пи­сних мо­ти­ва и фи­ли­гран­ске из­ра­де, са­мо су за про­бра­не му­ште­ри­је, оне ко­је зна­ју да це­не уме­ће и не жа­ле ту­ни­ских ди­на­ра да с пу­то­ва­ња по­не­су вре­дан су­ве­нир.

Ода­тле је­дан пут во­ди до Ха­ма­мет­ског за­ли­ва, иде­ал­ног за фо­то­гра­фи­са­ње, а на дру­гу стра­ну сти­же се до об­но­вље­не џа­ми­је, град­ског сим­бо­ла и нај­по­зна­ти­јег вер­ског објек­та из 15. ве­ка. Да­нас се ту сме­сти­ла шко­ла за из­у­ча­ва­ње Ку­ра­на. Ода­тле кре­ће но­ви ла­ви­ринт ули­ца ло­ка­ла, па ка­да се од па­за­ра оглад­ни, ни­су да­ле­ко чај­џи­ни­це, по­сла­сти­чар­ни­це, ка­феи и ре­сто­ра­ни. Ту оба­ве­зно тре­ба ру­ча­ти и то сле­де­ћим ре­дом: за апе­ри­тив иза­бра­ти бу­ху, ту­ни­ско ал­ко­хол­но пи­ће од смо­кве, слич­но на­шој ра­ки­ји, сле­ди јаг­ње­ћа чор­ба, па тра­ди­ци­о­нал­ни ку­скус уз ча­шу до­брог ту­ни­ског ви­на.   

Не­кад рим­ска ко­ло­ни­ја

У пред­гра­ђу да­на­шњег Ха­ма­ме­та ста­јао је град Пи­пут, рим­ска ко­ло­ни­ја у 2. ве­ку но­ве ере. То је и вре­ме ка­да ов­де сти­жу сва рим­ска обе­леж­ја, по­пут во­до­во­да, ре­зер­во­а­ра за во­ду, да би на­се­ље под арап­ском вла­шћу до­би­ло да­на­шње име.

Ве­ли­ки део ру­ше­ви­на из тог пе­ри­о­да ни­је са­чу­ван, па и са­да, ка­жу ар­хе­о­ло­зи, за­си­гур­но се на­ла­зи у те­ме­љи­ма при­о­бал­них хо­те­ла.

У 13. ве­ку из­гра­ђе­не су град­ске зи­ди­не, у 15. ме­ди­на, а ка­сни­је град па­да под шпан­ску и тур­ску власт. Ха­ма­мет је имао зна­чај­ни­ју уло­гу то­ком јед­ног пе­ри­о­да Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да је не­мач­ки ге­не­рал Ер­вин Ро­мел, чу­вен по на­дим­ку Пу­стињ­ска ли­си­ца, у гра­ду на по­лу­о­стр­ву Кап Бон у ре­ги­о­ну уда­ље­ном ше­зде­се­так ки­ло­ме­та­ра од Ту­ни­са, имао сво­је се­ди­ште. 

От­крио га ру­мун­ски бо­га­таш

Ха­ма­мет је на­но­во „от­кри­вен” 1920. го­ди­не, ка­да се на­шао на пу­ту ру­мун­ског бо­га­та­ша Ге­ор­ги­ја Се­ба­сти­ја­на, ко­ји за­ди­вљен при­род­ним ле­по­та­ма ов­де по­ди­гао ви­лу. При­ча о ра­ју Ме­ди­те­ра­на бр­зо се ши­ри­ла, па се до та­да ри­бар­ско се­ло не­пре­кид­но раз­ви­ја­ло, да би вр­ху­нац до­жи­ве­ло се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Та­да се већ ту­ри­сти­ма ну­ди ве­ли­ки број ори­јен­тал­них ре­сто­ра­на, ка­феа и чај­џи­ни­ца, лук­су­зан сме­штај, а по­нај­ви­ше ужи­ва­ње у ан­тич­ким пар­ним куп­ка­ма. И са­ма реч ха­ма­мет зна­чи ку­па­ти­ло. Ужи­ва­ње у ег­зо­ти­ци, опу­шта­њу и ле­по­та­ма гра­ди­ћа на се­ве­ру Афри­ке ис­ку­си­ла су мно­га по­зна­та име­на, а нај­ви­ше их раз­гла­си­ли Ги­став Фло­бер и Оскар Вајлд. Да­нас се град про­сти­ре на око 36 ки­ло­ме­та­ра, а број при­ја­вље­них ста­нов­ни­ка ва­ри­ра. У за­тиш­ју, има их око 20.000, да би се у шпи­цу ту­ри­стич­ке се­зо­не уче­тво­ро­стру­чио.