Подбацивање испод себе

Није добро када се човек пребацује преко својих моћи, а није добро ни када подбацује испод својих могућности. Ни у једном, ни у другом случају он није складан члан целине.

Патријарх Павле позивао је да свако од нас чини онолико колико до њега стоји. Оне који нису спремни да толико чине позивао је да чине бар онолико колико то људска дужност налаже. А оне који нису спремни ни толико да чине, позивао је да чине бар онолико колико да не понизе своје свето име и пред собом и пред другим људима.

Човек је створен и у овај свет послат да буде активно биће, да чини онолико колико је то у његовој моћи. Њему је дато да влада земљом и да господари „од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи”. А то подразумева активан однос. Човек је дужан да се стара не само о себи, него и о ближњима и о свему што му је дато да користи и што му је поверено да чува. Ако само користи, а не обнавља, оно што му стоји на располагању, онда он штети целини.

Очајање после немара и лењости

Није довољно ни ако само чува, тада нема стваралачког односа. Човек је позван да буде Божји сарадник, да унапређује оно што је добио, што му је поверено. Пасиван човек брише себе из живота овога света.

Уколико се човек не жртвује, утолико он не постоји.

Подбацивање испод својих моћи најчешће започиње тако што човек ослобађа себе од појединих дужности, у задатој мери. Такав однос према дужностима својим временом прераста у навику. Немар постаје начин живота. Тим путем човек улази у лењост, након чега запада у очајање.

И тако се човек гаси.

Кад тело своје не одржава, човек се видно запусти. На исти начин, неодржавањем, запусти се и његово духовно биће, само што се то не види на први поглед. А управо због духовног попуста, он и телесно попушта. Запушта се целокупно човеково биће. 

Онај ко се не стара о себи, не стара се ни о својој околини. А кад се човек, који може, не стара о својој околини, о заједници којој припада, онда је он – атрофирани члан друштва. Наравно, то се не односи на оне који су не својом вољом доспели у такво стање. У односу према њима, показује се хуманост ближњих.

Нико не припада сам себи – мудро рече Сенека. Човеку који је свестан тога, на видику је пут који у вечност води. Људи сами креирају живот свој, сами одлучују шта ће и како ће радити. А ретроспектива живота оних који из немарности губе време, из перспективе вековима утицајног римског филозофа Сенеке овако изгледа: „Највећи део живота измиче људима који зло раде, велики део онима који ништа не раде, а цео живот онима који свагда раде нешто друго него што би требало”.

Немар на странпутицу људе води.  

Човек је биће ограничених моћи. Зато је потребно да спозна себе, да би, по мери снага својих, одредио циљ ка којем ће ићи. Циљ достижан снагама његовим. Такав циљ којим се неће ни потценити ни преценити моћи његове. Уколико снаге његове превазилазе задати циљ, неће га испунити.

Одговорност по закону и Божјим заповестима

Све што човек закине од живота, од онога што је за живот потребно, мораће да надокнади (снагу да обнови, сан да надокнади, радост да поврати...). То се не односи на жртву коју човек, у границама својих моћи, подноси за ближње; за то он бива награђен посебном благодаћу. 

Одговоран је човек и за чињење и за нечињење. Одговоран је и по Божјим заповестима и по људским законима. У свету постоји општа законска обавеза грађанина да пружи помоћ човеку који се налази у непосредној опасности за живот. Такође, ту је и кривично дело напуштања и злостављања малолетног лица.

Најпре, у однoсу према човеку, показује се ко је какав човек. Онај ко ту подбацује, није кадар ни Бога да слави, нити себе да искрено љуби!