Уметник осваја стене
Немања Дабижљевић по струци је дипломирани вајар, а по опредељењу заљубљеник у алпинизам: пуних десет сати пењао се уз стену Копље на Проклетијама исписујући тако нову страницу српске историје овог спорта
Можете ли да замислите надареног вајара који се, уместо да ствара у атељеу, пење уз изузетно стрме стене, освајајући њихове, за многе, недодирљиве врхове?
Такав је Немања Дабижљевић, 32-годишњак. Док се, у разговору за „Магазин”, присећа својих почетака у алпинизму, пре 14 година, никако не пропушта да помене пријатеља Богдана Петровића.
– Он ми је и предложио да дођем на курс алпинизма. Опрезно сам то прихватио, и од тада се од овог хобија више нисам растајао – као да отвара албум успомена. – Требало је много стрпљења, смирености, жеље и вежби да би се стигло до садашњег статуса када сам, соло и уз подршку тима, начинио велики подухват.
Хитар и вижљаст, једнако темпераментан, сате и дане утрошио је вежбајући сва умећа, неопходна да се вере по стенама. И данас му је, као и раније, за вежбање најпогоднија стена Грдоба, надомак Ваљева. Толико га је опчинила да је у њеној близини купио и парче земље. Ту вежба и редовно тренира.
Тренер младима
Данас је и алпинистички тренер. Кад није у планинама, опет је у висинама, с алпинистичким ужадима, алкама и осталом опремом. Он је један од оних које често виђамо на високим зградама како перу прозоре, поправљају фасаде, димњаке и обављају друге послове који изискују алпинистичке вештине.
– То су послови за храбре, одважне, али и искусне којима су висине исто као и да су на земљи. Припреме су, наравно, темељите, проверава се свака алка, затезач, сваки конопац. Смиреност се подразумева, као и потпуна концентрација – преноси своја искуства. – Што се мене тиче, висине обожавам. Али, за њих човек мора да буде увек физички и психички спреман.
Освојио је врхове многих наших и иностраних планина. У своју књижицу уписао је бројне подухвате, али му је један посебно драг. Онај на Проклетијама где се попео на стену Копље, високу 700 метара. Кад се данас присети тих сати, припрема, стрпљења, упорности и, на крају, успеха, прожме га језа, али и велико задовољство.
– Ову стену многи су освајали у пару, дакле по двојица алпиниста, а ја сам одлучио да то урадим сам – приповеда за „Магазин”. – Припреме смо организовали темељито, био је то не само мој сан, већ и велика жеља, још већи изазов, нека нова димензија, а заправо сам желео да надахнем нове генерације алпиниста. Цео подухват није био толико физички, колико психички тежак. Требало је одлучити којом страном ћу се пењати, а све што се ради без ичије је помоћи. Сам на голој стени, која и изгледа као копље.
Сам се Немања пео уз стену, али га је у подножју подржавао тим, с којим је стално био на радио-вези. Неизмерно је захвалан Бранку Пајићу, Димитрију Остојићу, Бранку Недељковићу и брату Стефану који су пратили сваки његов корак. Освајао ју је пуних десет сати.
– То је рекорд! Немања је исписао нову страницу историје српског алпинизма. Временски најбржи успон до сада на Копље – поручили су из Планинарског савеза Србије.
Још је много изазова
Разговорљив је наш саговорник, али скроман. Неко би од оваквог подвига начинио фешту, а он је захвалан свом савезу што су успех обелоданили, па су му се, после тога, многи јавили, честитајући на успеху. Проклетије су му, у неку руку, суђене. Родом је из Пећи, планина му је надохват руке, па је ваљда и то утицало да једној од њених стена „изађе на мегдан”.
– Искрен да будем, за мене је то било велико искушење. Вежбао сам на Проклетијама, али сам некако ову стену избегавао и заобилазио, мада ми је стално било на памети како да се на њен врх сам попнем – показује фотографије.
– Пре мене су се на њу попела само шесторица алпиниста, али сви у пару.
Родитељи га подржавају, девојка Ана такође. Истина, не скривају зебњу због сваког његовог подухвата и пењања. Потребно је обезбедити сваки потез, укуцати сваки анкер или заглавак.
Жао му је што код нас алпинизам није у пуном замаху, као што је то у европским земљама и у свету. Млади се интересују за овај спорт, мада наш саговорник сматра да је то недовољно. Има безброј планова, али од много чега зависи да ли ће их реализовати. Скромно признаје да су финансије једна од препрека.
– Нема баш много разумевања од оних који новчано могу да помогну. Све се надам да ће и то време доћи – не напушта га оптимизам. – Долазе хладнији, јесењи и зимски дани, који су такође погодни за вежбање.
Радо би се, да има могућности, упутио у Америку где се, у Јосемитима, налази стена Ел Капитано са 1.000 метара висине. Волео би и да се опроба на стенама у Алпима које европски алпинисти одавно освајају.
