Смех као лек

На Сајму књига докторка Душанка Стевовић Гојгић (67) провела је четири дана потписујући књигу „Смех као лек” (издање „Чигоја штампа”).

Само на први поглед ово штиво је за разбибригу, јер књига много више говори о нама и односу према здрављу.

Сакупљајући приче из своје ординације, али и бисере из Хитне помоћи, установи у којој је провела цео радни век, докторка истиче да никоме није хтела ни да се подсмехне нити да се руга, већ је само желела да подели велико искуство доживљено са својим колегама на тешком и стресном радном месту.

– Смешни догађаји су се заправо ретко дешавали, било је много више драматичних догађаја, борбе за живот, озбиљних ситуација. У Хитној помоћи не постоји ништа што је без драме. Током 24 сата сваког од 365 дана у години има на хиљаде тешких, озбиљних позива, вапаја за помоћ, ужурбаног рада… Нема предаха, паузе, понекад чак ни за оброк. Међутим, само повремено, изронио би некакав израз, који би нас насмејао, нешто што је било интересантно и весело. Зато сам готово 10 година прикупљала бисере заједно с колегама. При томе никада нисам писала док сам радила, већ увече и ноћу присећајући се догађаја, чак и неколико дана касније – каже др Стевовић Гојгић.

У Хитној помоћи било је, колико она зна, чак седам лекара који су писали песме, приче, књиге...

– Др Радмила Шехић објавила је седам-осам збирки песама. Колега Жељко Баћевић пише дивне песме, др Зорица Кубуровић је прва објавила књигу на основу које сам схватила да и ја имам шта да напишем. У сваком од нас чучи не само писац или песник, свако има неко споредно интересовање или занимање – каже она.

Све то је било повод за разговор.

Ево и прве занимљивости: „Смех као лек” није ни прва, ни нова књига докторке Душанке Стевовић Гојгић. Чак ни прво издање. Књига је обављена још 2012. и ово је сада пето издање, с паузом од 10 година.

Докторка се смеје и скромно објашњава да људи воле да прочитају такве приче. Прва књига коју је написала зове се „Прича о срећи”.

– То су приче које сам чула у ординацији, па сам им као сваки писац додавала неку своју ноту, али ми је жеља била да се увек завршавају срећно. Књига је доживела два издања. Онда сам на наговор Карла Минића, афористичара „Политике”, с којим се дуго дружим, почела да пишем афоризме. Од тога је испала књига „Разигране мисли”.

Заиста, и у овој, свеже објављеној, има догодовштина из лекарске ординације, које изазивају смех до суза, али има описаних догађаја који нису нимало смешни, чак, стиче се утисак, говоре о извесној здравственој непросвећености.

– Не ради се овде само о здравственој непросвећености, већ је реч о ситуацијама које су јако стресне за посматраче. Када се деси трауматични догађај у породици или на улици, људи се толико избезуме оним што виде да немају времена да размишљају да ли су правилно изговорили речи или реченицу. Дешавало се да од шока не знају да кажу ни адресу куће у којој се нешто десило. Сетила сам се секретарице која није могла да каже назив школе у којој се дете срушило пошто је конзумирало дрогу, колико је то било драматично. С друге стране, проблем праве и стручни медицински изрази, појмови на латинском или енглеском који умеју додатно да збуне, али и насмеју. Тако је лекарима образована госпођа објашњавала како су њеном мужу уградили стендбај, уместо стента – присећа се наша саговорница.

Онда, по правилу, људи узимају витамин Б92 уместо Б12 или објашњавају да су им пропали магистрални судови Е75, јер су то изрази које стално чују на телевизији и урезали су им се у подсвест. Или кажу како пију беле таблете за срце, горке, али би много више волели да су слатке, оне шарене, како кажу, „таблетиће”, које у дому здравља докторке не прописују дедама и бабама већ само другима.

Одговара негативно на питање зар није основна ствар информисаности, па и озбиљности, бар запамтити име лека који се пије свакодневно.

Да ли је изнервира то што неко погрешно изговара назив лека који пије свакодневно или објашњава да пије беле или црвене таблете?

– Не, не нервира ме. Прво, имена лекова су јако тешка за памћење. Некада је било 10 лекова у употреби и сви су знали шта је аспирин или андол. Сада се ти лекови не зову тако. Људи пију много лекова, а и њихова имена се брзо мењају, мењају се групе лекова…Један мој пацијент јавио се и саопштио да неће да узима ретардирани лек! У намери да га исправим, објаснила сам да се тај облик лека зове ретард, а он додао да му деца кажу да је он – деда ретард и зато га не воли јер га име подсећа на то – прича докторка.

Зато је њена поука да се у здравствену установу са собом увек понесе извештај лекара који је прописао лекар.

Докторка признаје да никада не би успела добро да лечи своје пацијенте да их није стрпљиво слушала. Такође, не би могла ни да напише књигу да није била спремна да за болеснике одвоји довољно времена кад су јој се они поверавали.

– Никада се нисам слагала с колегама који кажу: „слушам вас” и све ураде у 10 минута. Себи сам дозволила, а омогућила ми је и кућа у којој сам радила, да одвојим пола сата у ординацији за ултразвук за пацијенте. Трећину времена сам трошила на анамнезу, односно на разговор у којем сам покушавала да сазнам од када некога боли стомак или нешто друго, какве тегобе има, и у које доба дана, јер није исти бол који се осећа дању од оног ноћу. Бол ноћу увек има неку органску подлогу. Затим би 10 минута одвојила за преглед. Последњих 10 минута објашњавала бих налаз, јер нисам хтела пацијенту да кажем идите код свог изабраног лекара који ће вам све објаснити – присећа се докторка која је већ две године у пензији.

Додаје да је увек имала одштампану листу јеловника: шта једу људи који имају чир, шта они који имају проблем са жучном кесом или гастритисом, а шта је забрањено онима који имају висок крвни притисак.

Захваљујући богатом искуству наша саговорница прилично лако даје одговор на питање колико смо одговорни према свом здрављу и колико волимо да идемо код лекара:

– Трећина пацијената једва чека да иде код лекара, а међу њима су и они који никада не излазе из ординација. Не знам само да ли се ради о хипохондрији или је реч о људима који желе да их неко теши пошто испричају све своје тегобе. Следећих 30 одсто се понаша онако како би препоручила и европска и наша медицина: редовно контролишу здравље и ако нешто није у реду, лече се. Остатак су они који никад не иду код лекара, осим ако није критично.

Повратак систематских прегледа

Подсећа да смо некада смо имали обавезне систематске прегледе и сматра да је то било добро:

– Старије генерације памте флуорографисање плућа. Била је то потпуно безболна метода да се рано открију многе болести плућа. Када је то укинуто, нико више није одлазио на контролни рендген плућа, иако имамо много пушача. Чак ни одазивање на скрининг прегледе није обавезно. Када би сви имали законску обавезу да једном годишње одраде одређене прегледе или би били санкционисани на неки начин ако то не ураде, људи би се одазивали. Многи би то једва дочекали – уверена је докторка.

То мишљење поткрепљује чињеницом да на бесплатне прегледе суботом и недељом, без упута и заказивања, одлази велики број грађана.

За све има само једну поруку: не оклевајте и не одлажите одлазак код лекара када имате неку тегобу дуже од две недеље, а када се ради о крварењима што пре потражите помоћ. Најгоре прођу они који трпе месецима и годинама.

Унуци пречи од романа

Др Стевовић Гојгић открива да у компјутеру има три започета романа. Пише их одавно, али, како каже, од много обавеза, не стиже да им се посвети.

– Дуго сам се бавила болесним родитељима, онда су стигли унуци. Кратак ми је дан за све оно што желим да урадим. Али доћи ће тренутак када унуци мало поодрасту, имаћу више времена. Волим и да гајим цвеће, да идем у викендицу с баштом. Правим зимницу од воћа и поврћа, пастеризацијом, без конзерванса. Волим да сам у природи, да слушам птице које цвркућу. Тада ми дође инспирација и некада тамо јако лепо пишем – прича наша саговорница. 

Свако мора да зна шта ће са собом сутра

– Све то што сам планирала да још урадим сматрам леком против болести. Кад човек зна шта ће са собом сутра, он се неће разболети. То је мој основни постулат, само да имате идеју шта ћете са собом сутра, прекосутра. Зашто сте се пробудили данас? Ако човек седи и кука над својом судбином, ствари нису добре. И ја имам болове ујутру када се пробудим, разноразне у зглобовима, некада ме боли глава, нисам увек добро расположена. Али се трудим да се већ за сат времена доведем у добро стање, мало негом, уредношћу и већ сам орна за рад, смех, за разговор са супругом с којим сам 50 година. Стало ми је да живим што дуже, да будем употребљива – каже докторка.

Радни век у Хитној помоћи

Цео радни век провела је у Хитној помоћи, то јест Градском заводу за ургентну медицину како сада гласи његов назив.

– Пуних 36 година радила сам на свим местима која у Хитној помоћи постоје. Прво је то био рад на терену, па у кол-центру, а када сам завршила супспецијализацију ултразвука у ургентној медицини, почела сам да радим у амбуланти за ултразвук. Тамо сам остала 22 године.

И сада ради с пацијентима.

– Ја сам једна јако динамична особа. И даље радим у амбуланти за ултразвук код професора Маријана Новаковића, специјалисте пластичне и реконструктивне хирургије и бившег начелника ВМА. У ординацију одлазим по позиву када ме траже пацијенти – каже докторка Душанка Стевовић Гојгић.

У слободно време бави се својом породицом и унуцима од два сина.

– Супруг и ја смо врло активни баба и деда. Викендом зовем синове и снаје на ручак и толико сам срећна што су, иако су стекли висока академска звања, остали у овој дивној Србији. Млађи син Милан је хирург у КБЦ „Бежанијска коса”, а старији Душан је дипломирани инжењер информатике.