Турцизми у бићу српског језика
Турцизми су се коначно и заувек уселили у српски језик и више их не осећамо као варваризме који „загађују” и којих се треба што пре ослободити
Пре извесног времена („Књижевне новине”, Београд, бр. 1340/1341), у тексту Кроатизми у Српском рјечнику доказали смо да су бројне речи које сматрамо кроатизмима у ствари српске речи које је Вук Караџић сакупио од „Срба сва три закона” и уврстио у свој Српски рјечник. Овога пута желимо да покажемо да су многобројни турцизми дугом употребом и прилагођавањем постали присутни у свакодневној комуникацији и да их доживљавамо као српске речи.
Често слушамо упозорења, каткад и вапаје, како је српски језик загађен туђицама. Квалификација „загађен” није одговарајућа – стране речи у нашем језику нису отровне, заражене нити гадне да би га загађивале. Оне су се, стицајем околности, одомаћиле у њему и ваља их користити или их замењивати српским речима уколико такве постоје за тражене појмове.
Понајвише је грчких и латинских речи (у науци и уметности поготову), али њих је у свим европским, и не само европским, језицима. Али у српски језик су се с временом убациле и турске, француске, немачке, италијанске, руске, шпанске и мађарске речи. Има их и из других, често просторно веома удаљених језика. Многе од њих се нису повиновале лингвистичким законима нашег говора, нису се прилагодиле па и дан-данас штрче као тучак међу кашикама. Но то се не може рећи за турцизме – већину њих осећамо као делове српског лексичког фонда.
Тестирајмо сами себе – колико следеће речи доживљавамо као туђице, а колико као помало архаичне али српске речи: антерија, абаџија, ајвар, ајлук, аргатин, бајат, баксуз, бошчалук, бургија, бакшиш, вајат, вакат, галама, гунгула, гурабија, делија, дибидуз, долама, дућан, ђеврек, ђерђеф, ђутуре, занат, запта, зембиљ, зејтин, инат; и даље: јавашлук, јелек, јарма, јендек, јок, кајмак, кајгана, калдрма, кашика, качамак, лагум, лакрдија, лала, лепеза, локум, магаза, мајдан, маказе, мамурлук, механа, минђуша, муфте, мушема, накарада, намћор, неимар, нишан, одаја, паланка, пекмез, прслук, ракија; и још: саџак, сомун, саргија, скела, сокак, табак, таин, тарапана, учкур, узенгија, фитиљ, фуруна, харач, халакати, хаста, хелаћ, чаир, чакшире, чанак, чарапа, чаршав, челик, чокањ, џаба, џада, џандрљив, џанарика, џумле, џукела, шајак, шалабазати, шамар...
Најчешће, зар не, док их свакодневно изговарамо или их од других чујемо и не помишљамо да су то туђице, да су турцизми, већ их прихватамо као речи нашег матерњег језика. Уосталом, тако су их прихватали и народни певачи наших епских песама, све од циклуса о Краљевићу Марку па до циклуса о устаничким бојевима почетком 19. века. Турцизми су се уселили и у поезију и прозу наше књижевности (Шантић, Његош, Андрић, Селимовић и други) и нимало не боду очи.
Зашто се тако десило баш с турцизмима? Турски господари и српска раја нису се током три и по столећа баш симпатисали, али су били предодређени на саживот, на свакодневну комуникацију, па су турске речи брзо и напречац улазиле у српски језик, прилагођавајући се и опстајући у њему – турски „kaşık” je пoтпунo истиснуo слoвeнску рeч „лaжицa”, док се турска „аглама”, заменивши места два прва гласа, претворила у српску „галаму”; у реченици „Петровићи су отишли на свадбу џумле” реч „џумле” је заменила читаву реченицу која би на српском гласила: „На свадбу су отишли сви чланови породице, нико није остао да чува кућу.” Лаком „посрбљавању” турцизама допринело је и то што су многе турске речи садржавале потпуне карактеристике појма које су именовале, а за то би у српском језику, како је показано напред, требало да се означи широким описом, целом реченицом. Ево још примера: за турцизам „муфте” описало би се као корист коју неко приграби без много труда, често и нечасном работом; a глагол „шалабазати” би се на српски превео: ходати без јасног разлога и циља, трошити време у дангуби. Тако је српски језик, вођен језичком економијом, уз помоћ турцизама сажимао израз, а на јасноћи и прецизности није губио.
Вук Караџић је, прикупљајући грађу за друго издање Српског рјечника (1852), имао у виду мноштво турцизама у усменом народном стваралаштву, а слушао их је и у свакодневном говору народа. Турске речи је уврстио у Рјечник третирајући их као српске, у чему, без сумње, није погрешио. Тако се највећи број горе наведених речи нашао у Вуковом Рјечнику. За Вуком су се повели и каснији састављачи речника српског језика. Дакле, турцизми су се коначно и заувек уселили у српски језик и више их не осећамо као варваризме који „загађују” и којих се треба што пре ослободити.
