Ексклузивно право на трагедију
Сви они медији који су се на рачун туђе трагедије окористили, подигли рејтинг и зараду... нека се стиде
Грешке у животу нас чине паметнијима, мудријима... Али, ако нас те грешке коштају живота и ђаво се њима окористи, онда ту поправке нема. Ко не цени туђи живот, као једино и највеће благо, веће од џака пара, тај живот није ни заслужио.
И баш уочи још једног лепог јесењег викенда, који је много обећавао, загрљаје и најпријатније тренутке са ближњима, сручила се на те наше грешне, тешке, мукотрпне животе вишетонска бетонска мука, смрскавши нас за трен... Доневши нам уместо породичне вруће недељне чорбе са ринфлајшом, голему тугу, тежу од сваког армираног бетона. Зауставивши нас у секунди у свим нашим јурњавама за зарадом, за некаквим нереалним сновима, ошамаривши нас тако јако да нас отрезни, разбуди и опомене – шта је живот и како га у секунди можемо изгубити... Живот је, попут брзог воза „Соко”, одперјао, 200 на сат, са прве и последње станице из српске Атине, у вечност, неповрат... И за многе, више се никада неће вратити!
Уместо њега, који је симболизовао радост, иновацију, излет, достижну дестинацију, забаву, решење – мук, гробна тишина, свеће, туга, сузе, бес, патња, модерна зграда, симбол једног времена, као руина, челичне арматуре које штрче и боду нас директно у срце... И питање – зашто? И слике у реминисценцији – момак и девојка у последњем загрљају, дека са чврстим стиском унучица, момак са великим сновима, и девојка тек спремна за нове љубави... Њих више нема. Као да живот није ништа.
Ко је крив? Зар је то сада уопште битно? Када се више неће чути осмеси настрадалих испод надстрешнице за коју су мислили да им доноси склониште и спокој.
Имамо ли права на грешке? Водоинсталатер може да погреши. Једино што нам се може десити је поплава и подигнут паркет. Лекари, грађевинци, не! Јер, наши животи су у њиховим рукама. Можда је време да схватимо – да нема више запошљавања преко веза, да заборавимо на ситне овоземаљске интересе, на новац као основни циљ, и да је крајње време да стручни, образовани, искусни, способни заузму све позиције у нашем друштву. Дајте простор онима који заиста желе да чују, виде, уче... који цене живот, који се безрезервно посвећују свом послу, који су одговорни, који три пута мере, а једанпут секу... Пустите лажне дипломе, и самопрозване, и подобне... Саслушајте паметне и доследне... Тек сада видимо колико игнорисање струке може да нас кошта.
А сви они медији који су у овоме видели корист, и који су се на рачун туђе трагедије окористили, подигли рејтинг и зараду... нека се стиде. Да ли треба да нам се десе овакве трагедије, па да нађемо повод за попуњавање дугих телевизијских сати. И да ли неки медији имају ексклузивно право на трагедију? И зар не можемо бар на кратко да тихујемо, тугујемо, будемо сами са собом и преиспитамо се? Зар је туђа несрећа разлог за препуцавања, надгласавања, кривљења, и политичка надмудривања?
Да ли се хранимо туђим несрећама? Као да нам трагедија није било довољно у претходним годинама. И где су границе морала и пристојности? Да ли је ико помислио на породице жртава? Да ли медији имају то право да први наступају пре надлежних, да износе непроверене информације, слутње, нагађања, „рекла-казала” информације? Као да је живот ништа. Као да је указивање прста на неког – ништа! Док се нова турска серија не заврти!
А да многи немају емпатије и да је себичност на првом месту у данашњем времену, уверили смо се још једном, и то истог оног дана када нам се ова голема трагедија десила. Поједини су исте вечери певали, веселили се и наступали по клубовима, качили на друштвене мреже фотографије са прославе Ноћи вештица... Јер немост и безосећајност је највећа болест, инвалидитет овог времена. Док трагедија не закуца на њихова врата.
Плашим се да ће се ова, као и многе пре ових, туга брзо заборавити... да ће трајати три дана... да ће се завршити сузама надлежних... и са новим медијским догађајима – изборима председника САД. Тада ће се камере преусмерити на нове извођаче живота... идемо даље!
„Све што сам о животу научио може се свести на три речи: живот иде даље.” Управо су ову формулу применили овдашњи медији. Сви су своју пажњу преусмерили на далеки континент... Док се три живота боре... на апаратима, у новосадској болници... Негде тамо...
У НОВОМ "КАДРИРАЊУ" У ПЕТАК, 15. НОВЕМБРА, УЗ "ПОЛИТИКУ" ПРОЧИТАЈТЕ ШТА НАМ ТО ПОЈЕДИНЕ НОВИНАРКЕ ПОРУЧУЈУ - КОЈЕ СУ ЖЕНЕ УСПЕШНЕ
