Пребацивање преко себе

Кад човек настоји да изнесе терет који надилази снаге његове, он под њим пада. Кад покуша да савлада препреку за коју није кадар, на њој се сурва....

Тако је с људима који прецењују своје физичке моћи. А тако је и с људима који се пребацују у својим духовним моћима, знању и вештинама. У тежњи да истакне себе често се дешава да се човек пребацује у својим надлежностима. Пада у грех гордости, из којег се рађају други греси, а онда долази до страдања. Страда онај који тако чини – свесно или несвесно он чини самоубиство – а страдају и други људи.

Недорасли владари

Историја исписује многе трагичне догађаје који су се десили због недораслих владара. Неко није способан да собом влада, не успева да успостави ред у својој породици, није кадар да руководи каквом организацијом или предузећем од десет, двадесет или сто људи, а укаже му се поверење да води државу. Много је малих војсковођа који су хтели да се прикажу великим војсковођама, па су, баш због тога, иза њих остала широка војничка гробља. У много чему нереалне амбиције недораслих људи плаћају се знојем, сузама и крвљу невиних људи.

Недостатак знања и погрешно учење од оних којима је то поверено свагда се кроз последице ученика њихових покажу. Цену судске неправде увек неко плати. Дело лоших градитеља жртве односи.

Велики не завиде малима, него мали завиде великима. Хтели би некако да се уздигну изнад себе, да и они, бар наизглед, буду као они велики. Користе се разним вештинама, лукавством. Где знања нема, ту вештина не помаже.

Није свима исто дато; сетимо се библијске приче о талантима, како човек који полази на пут дозива слуге своје и предаје им благо своје: једноме даде пет таланата, дугоме два, а трећему један, „свакоме према његовој моћи”. Они који би више него што могу, углавном, не схватају да већи дар значи и већу одговорност.

Човек да би чинио по мери свога бића мора најпре да спозна себе. А себе најбоље спознаје у заједници с људима.

Огледа се човек у чистим очима других људи. У очима ласкаваца и лицемера изобличује слику о себи.

Егоцентрични, самозаљубљени човек тежи да буде испред других људи. Не по жртви, него по слави. И у храмовима Божјим често се може видети да вазда има неко ко се гура да буде у првом реду. Оне који то нападно чине патријарх Павле је опомињао: „Идите и нађите себи место!” Више је то од опомене да се нађе своје место само у храму. Потребно је наћи место своје у свету.

Најпре родитељи, а онда и сви други, дужни су да се старају о правилном развоју детета, о стасавању човека. Подстицати његове стваралачке моћи, али само до границе могућега, сходно предодређености његове личности. Тако човек узраста по мери свога бића. Не пребацује се изнад својих моћи.

Тринаестогодишњи дечак који је 3. маја 2023. у београдској основној школи „Владислав Рибникар” из очевих пиштоља убио деветоро ученика и радника обезбеђења, а ранио још пет ученика и једну наставницу, на суђењу својим родитељима рекао је да је тај злочин учинио зато што је мајка стално тражила да буде најбољи, да је викала на њега уколико не би испунио њена очекивања. „Љутио сам се на њу зато што је од мене увек тражила више. Због ње сам урадио то што сам урадио...”, рекао је дечак пред судијама, а медији пренели.

Неравноправна борба

Човек мора да бди, најпре над собом. А има тежњу да помера границе своје моћи. И да се покаже снажнијим него што јесте. Због тога је измислио и кориду, борбу с биковима. Након што матадор покретима плашта „разигра” бика, у помоћ ступају пикадори (двојица коњаника с копљима и тројица бандериљера) који бику забадају оштре заставице у леђа, да би га раздражили и дезоријентисали. Потом матадор излази сам пред бика и убија га убодом кроз срце кратким мачем.

Људи који имају осећај за живи свет и не подносе надмен однос човека нису за тако неравноправну борбу. Зато се догодило, 1971. године, када је први и до сада једини пут у Београду организована корида, да народ већински навија за бика.