Срећа је помоћи другима

Млади писац Ђорђе Митровић који је уједно особа са инвалидитетом и ретком болешћу атрогрипозом, заједно са Фондацијом Хумана срца организовао је недавно хуманитарну акцију за Институт за заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић”, а вредност донације била је 420. 000 динара.

Оваква вест која је многе „продрмала” у тешка и све суровија времена отуђености и људске „окорелости” на туђе недаће, натерала нас је да потражимо Ђорђа. Одазвао се одмах. Како нам ведро објашњава, иако мало отежано прича, претходно је уз помоћ исте фондације објавио прву књигу „Дрвене лутке”, а од њене продаје за донацију сакупио 140.000 динара. Осим фондације, остала средства прикупили су његови пријатељи и предузетници из Прокупља, његовог родног града у ком је познат по залагањима за права особа са инвалидитетом.

Реч је о новцу за медицинску опрему: купљена су колица, инструменти, ранчеви, прва помоћ и друга опрема. „Доста је људи учествовало у изради моје прве књиге, али и кроз мој живот, у томе да данас будем то што јесам. Својим хуманим гестом желим да помогнем неком другом и надам се да ће ова опрема послужити медицинским радницима да спасемо још дечијих живота и успемо да олакшамо деци и мајкама боравак у болницама. Срећа је помоћи другоме и ја сам веома срећан ”, рекао нам је Ђорђе.

Има 25 година и од рођењаа болује од ове веома ретке болести.

„У тренутку кад сам рођен, у прокупачкој болници нису могли да је дијагностикују. Послали су ме у Дечју клинику у Тиршовој где  су утврдили да је то атрогрипоза. Мислим да у мени већ тада креће борба. Паралелно, и битка моје породице за мој сваки нови корак и покрет. За сваки дан. Након лечења у Тиршовој родитељима су рекли да је болест веома тешка и да се манифестује као укоченост зглобова и као недостатак или неразвијеност мишића, како су се изразили, рекавши  да ће бити знак питања да ли ћу ходати, па чак и говорити. Када сам напунио три године одрадили су хируршки захват на стопалима, јер су ми табани били прилепљени за скочни зглоб. Руке и даље остају криве. Рехабилитацију започињем у Рибарској бањи где ми се мења живот, јер постајем миљеник особља, а од тада лично и заљубљеник у добре људе. Научили су ме да када вежбамо само вебамо, а када се шалимо, шалимо се. Схватио сам озбиљност живота брже него многи, али и његову радост још као мали”. Резултати  из рибарске бање су били више него добри, јер је из годину у годину било помака. Дошао је и дана  када се први пут сам, без помоћи, попео уз степенице, док је наредне године сам и устао са пода.

„Средина у којој сам растао била је важна за мој вечити оптимизам. Од друштва из комшилука сам током детињства био увек прихваћен, док сам био мали баба ме је носила да их гледам како се играју. Када сам проходао,  постајао сам и ја део игре, према својим могућностима. Моји вршњаци из комшилука са којима сам и данас пријатељ, прилагођавали су игре мени. Са уписом у први разред креће нови изазов за моју породицу, јер су одређене институције оцениле да ја не могу да похађам редовно школовање. Моја породица је знала да сам ментално способан, па смо предложили да решавам тестове интелигенције на којима сам, како је потом оцењено, показао натпросечно знање, а добио сам и печат на потврди др Милене Марковић која је од почетка водила моју болест. Тако сам ја, као један мршавко, кренуо у школу заједно са вршњацима”, прича.

Социјализација кроз школовање је прошла идеално, потрудио се да буде  прихваћен од друштва са којим је, у пратњи мајке, ишао и на школске екскурзије. Временом, породица је стекла поверење у његове другаре, са којима почиње да иде и на прве журке, а касније и у кафане.

„Без њих не бих могао никуд, јер слабост у рукама представља баријеру на путу од одласка до тоалета, до облачења јакне и многих наоко ситница које су за већину људи рутина друге. Са њима могу све, зато свима који пролазе кроз сличне тешкоће саветујем да изађу из куће и боре се”, додаје.

Окренуо се и заштити и изучавању својстава биља и здраве исхране. Како каже 2023. завршава мастер студије фитомедицине. Окидач да почне да се активно бави положајем особа са инвалидитетом био је дневник који носи назив Дан када корона вирус улази у мој стан. „Ту сам описао борбу коју сам доживео када се цела моја породица заразила, бака, мајка и тата били су у тешком стању и у болници. Остао сам у кући само с братом. Дневник излази на разним порталима на којима су реакције људи биле одличне.  Тада схватам да могу својом причом да подижем свест о особама са инвалидитетом, али и да мотивишем остале људе да их примете и помогну”.

Ђорђе 2021 године почиње да пише аутобиографију под називом „Дрвене лутке”. Како каже, збирка носи назив по народском називу за његову болест. У међувремену, учествује на разним манифестацијама и у хуманитарним акцијама, постаје део Академије младих лидера коју организује Национална организација особа са инвалидитетом уз подршку Министарства за рад запошљавање. Прошле године аутобиографија, након велике борбе, излази на светлост. Од тада, као писац и борац за права особа са ретким болестима и инвалидитетом гостује често на телевизијама. Од тадашњег министра овог ресора Николе Селаковића добио је признање „Једнаки у борби против дискриминације”, као појединац који се прошле године највише залагао у овој сфери.

„Из захвалности свим тим људима који су учествовали у мом животу, одлучио сам да део зараде и од сваке будуће продате књига наменим за хуманитарне сврхе”.

Ђорђе Митровић је од самог рођења сваког дана у теретани, јер су вежбе једни лек за олакшање његове болести.

„Желим да моја велика борба за своје снове, буде подстрек да и ви урадите нешто не само за друге, већ и за своје духовно и физичко стање, али и здравље своје околине”, поручује одлучно на крају разговора.