Развод – ни прерано ни прекасно
Погрешно је одустати после првих несугласица, али у браку не треба остајати само због деце или дугих година проведених заједно. У процесу разлаза партнери треба да се баве собом и својим осећањима, јер што боље збрину себе, ефикасније ће кроз кризе провести и децу
Број развода у сталном је порасту. С једне стране је добро, наглашавају стручњаци, да се партнери лакше одлучују да оду из бракова у којима нису задовољни, али с друге стране некада и прерано одустају. Психолози примећују да у модерном начину живота има све мање мотивације да се с партнером пролази и кроз кризне периоде и проблеме, који су реални део сваког односа.
– Управо прерано одустајање од односа може бити погрешно – каже Јована Пешић, мастер психолог и РЕБТ психотерапеут.
Она наглашава да су проблеми саставни део брака и да не треба одмах да се тумаче као знак да партнери нису једно за друго.
– Заједничким пролажењем кроз тешкоће и изазове брак може постајати чвршћи и квалитетнији. С друге стране, уколико је одлука о разводу промишљена и партнери су и уз покушаје савладавања препрека закључили да треба да се разиђу, не треба се ни тога плашити. То може бити здрава и добра одлука. Најважније је бити искрен и реалан, дати себи простора да се тај однос преболи и да се настави сарадња с партнером на плану родитељства – каже наша саговорница.
Подсећа да је корисно потражити помоћ стручњака ако ситуација превазилази капацитет те особе да кризу реши сама.
Емоционално удаљавање
Доношење одлуке о разводу је углавном последња фаза процеса емоционалног удаљавања. Постоји одређен проценат парова који нису сигурни у своју одлуку, посебно ако још увек између њих постоји одређена емотивна приврженост или ако имају децу и изграђен живот. Свега тога се није лако одрећи и почети изнова. Тада паровима треба оставити могућност да преиспитају своју одлуку, уколико су већ дошли до институција, и упутити их у саветовалиште код релевантних стручњака с којима могу додатно прорадити питања која их муче. Исход може бити да дају још једну шансу браку или пак да учврсте одлуку о разводу.
Из искуства рада у Центру за социјални рад и у психотерапеутској пракси, Пешићева истиче да је доминантни проблем, у току и након развода, договор око бриге о деци. Али веома је важно, додаје, да се у том процесу партнери баве собом и својим осећањима и, уколико је потребно, да потраже стручну помоћ како би обрадили буру емоција која их може преплавити, поводом овог својеврсног животног губитка. Што боље збрину себе, то ће и своју децу моћи боље да припреме и поведу кроз цео период кризе и новог прилагођавања.
Неки од њих не виде како би наставили живот на другачији начин, имају пуно практичних ограничења око места живљења и издржавања, притиска околине, доживљаја неуспеха ако брак „пропадне”, остају у браку често и због деце, иако много деце пати управо јер родитељи остају у лошим односима.
– Постоје, наравно, случајеви где жена не одлази због изостанка подршке или страха да се отргне од насилног партнера, поготово ако од њега зависи на различите начине, што је посебно тешка ситуација – каже психолошкиња.
Осећај кривице и одговорности
Ако партнери који се разводе имају заједничку децу, одлука је много комплекснија. Живот деце се мења, одговорност је зато већа, а осећај кривице може бити јачи. Дешава се да један од партнера оклева да иницира развод управо имајући доживљај да ће тиме раздвојити децу од другог родитеља, посебно ако га процењује као доброг и посвећеног у својој улози.
– Оно што треба имати на уму јесте да родитељи поред бриге о деци треба да воде рачуна и о својим потребама. Родитељи који су незадовољни, не решавају проблеме и стагнирају вероватно неће имати много капацитета да се посвете ни родитељској улози. Деца желе да им родитељи буду срећни, а они ће то тешко бити ако остају у заједници која им не одговара. Било би добро или да се партнери позабаве решавањем проблема које имају у односу и унапреде га или да, уколико то није могуће, прихвате реалност раздвајања и одрже сарадњу у вези с децом, те тако омогуће себи прилику за срећнији живот, а деци очувају потребну стабилност у животу – поручује Јована Пешић.
Избећи међусобне оптужбе
Развод може да буде добар, када су партнери промислили своју одлуку, обрадили тешке емоције у довољној мери и успели да направе договор и поред тежине ситуације. Оно што треба избећи јесте међусобно оптуживање, агресивни испади и вређање. Сваки од партнера треба да преузме свој део одговорности и уколико је одлука коначна, да се усмери на родитељску сарадњу и нову организацију живота, када имају децу, наглашава Јована Пешић.
Припрема за одвајање
Развод је само крајња тачка процеса који траје много дуже. Оно што би требало урадити што пре јесте решавање проблема у браку, а не избегавање и очекивање да ће се ствари поправити саме од себе. Припрема може бити важна у виду искреног разговора, разматрања различитих опција, информисања о формално-правној страни развода и уколико је потребно, индивидуалних или заједничких разговора с психотерапеутима или другим релевантним стручњацима.
